Florence Foster Jenkins

2016.

režija: Stephen Frears

scenario: Nicholas Martin

uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda

Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.

U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.

 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.

Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.

Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.

 Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

Ricki and The Flash

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Jonathan Demme

scenario: Diablo Cody

uloge: Meryl Streep, Kevin Kline, Mamie Gummer, Rick Springfield, Sebastian Stan, Nick Westrate, Hailey Gates, Audra McDonald

Na papiru, Ricki and The Flash zvuči moćno: “oscarovac” Jonathan Demme režira film po scenariju “oscarovke” Diablo Cody, u glavnoj ulozi je višestruka “oscarovka” Meryl Streep, odmah do nje “oscarovac” Kevin Kline sa kojim je već igrala u Sophie's Choice pre mnogo godina. Još je i tema  filma, miks muzičke i porodične drame o ostareloj rockerici, takva da ide na ruku što reditelju (čovek fakat voli da radi s muzikom: spotovi, koncerti, dokumentarci, ma sve živo), što proslavljenoj glumici kojoj je poslednjih nekoliko godina, od Mamma Mia naovamo, pevanje  svojevrsna opsesija.

Dakle, naša Ricki (Streep), pravim imenom Linda, je relativno tužan prizor. Ima 60-ak godina, danju radi kao kasirka u “fancy” organskom supermarketu, a uveče sa svojim bandom svira u bezveznom bircu u bezveznom radničkom predgrađu Los Angelesa, uvek pred jednim te istim ljudima. Istina, publika se dobro provodi i band dobro praši te svoje obrade standarda, ali nije isto kad u toj poziciji vidimo klince, ozbiljne gažere, hobiste koji su tu samo zbog zezanja i ovu stariju gospodu sa jednom damom koji kao da zaista veruju da im samo malo treba da se vrate u “veliku ligu”, na velike turneje uz koku i šampanjac.

Bilo kako bilo, našoj Ricki u tom nenormalnom životu baš i ne ide, živi u garsonjeri i pred bankrotom je, ali ona drugačije verovatno ni ne ume. Iz takve egzistencije će je  drmnuti bivši muž, ostareli bivši “yuppie” Pete (Kline) sa vestima da im se kćerka Julie (Gummer) razvodi, da ju je ostavio muž, da je u teškoj depresiji i da je i njemu i njoj potrbna pomoć. Kada je Ricki otišla da ganja svoje snove o slavi, Pete se brinuo o Julie i dvojici sinova, uz pomoć svoje nove žene Maureen (McDonald), ali mu je sada Lindina pomoć neophodna.

Ona će doći sa poslednjim novcem koji ima, obučena kao kakva ocvala posetiteljka “Močvare”,  uvaliti se u njegovu vilu i kućnu odeću njegove žene, čuditi se svemu što vidi (ah, te klasne razlike) i malo-pomalo svojim nekonvencionalnom stavom naterati Julie da izađe iz te prve faze depresije: da promeni odeću, da se povremeno istušira, da uredi frizuru i počne izlaziti iz kuće. Naravno, sam njen dolazak će promeniti ustaljenu familijarnu dinamiku, a i ona će shvatiti neke stvari sama o sebi i o odnosu prema deci, a i jedan od sinova je pred venčanjem...

U suštini, ovo je jedan od  onih filmova  o ostareloj i isluženoj zvezdi (koja možda nikad i nije bila  zvezdano slavna) koja uviđa svoje greške iz mladosti i pokušava da ih ispravi i postane bolja osoba. Takav film smo, sa kozmetičkim izmenama, već gledali ove godine, čak sam na ovom istom mestu pisao kritiku za njega. U pitanju je Danny Collins, a jedina razlika u osnovnoj priči je što umesto muškarca sada imamo ženu u ulozi neodgovorne osobe koja je zbog sebičnih (iako opravdanih) snova zanemarila svoje najbliže. Međutim, Danny Collins je bio baziran na jednostavnom, ali čvrstom scenariju, bio je režiran kako treba i nekolicini glumaca, pre svega Al Pacinu, pružio prostor da briljiraju.

To sa glumcima stoji i kod Ricki: Meryl Streep ne treba previše prostora da zabriljira – ona će ga sama naći i izmisliti, dodati pozadinsku priču, saživeti sa kakvim god likom i uvek pronaći prave nijanse između zasanjanosti, umora, kajanja, žuranja i svega onoga što nazivamo rock n rollom. Pun pogodak je i Mamie Gummer, njena ne samo filmska, nego i biološka kćerka. Njih dve imaju ne samo fizičku sličnost nego i uverljivu hemiju potrebnu za scene iz familijarnog života i na tome Demme poentira na par mesta u par dužih, razigranih scena. U toj podeli uloga Kevin Kline  je ostao malo prikraćen jer je vezan uštogljenim i u suštini ispraznim likom, a najveću štetu je pretrpela Audra McDonald, poznata Broadwayska glumica koja je imala efektivno par scena i par rečenica ni po čemu posebnog teksta.

Čak ni režija tu nije problematična: Demme se drži onoga što mu ide, puni film sa kvalitetnom muzikom i kvalitetno režiranim, iako suštinski nepotrebnim scenama nastupa Ricki injenih kolega.  Kad smo već kod toga, te kolege su zapravo muzičari i pratioci velikih imena koje ćete prepoznati sa snimaka koncerata. Pa čak ima smisla i dati ulogu Grega, Rickinog gitariste i dečka, Ricku Springfieldu. On je možda (ne možda, sigurno) loš glumac, ali je odličan muzičar i nezamenjiv je u tim scenama svirke. Pored  tih  scena  nastupa, Demme radi sve što je u njegovoj moći da izbaci korektne scene i sekvence i da iznijansira složenu mrežu odnosa i uverenja svojih likova, ali  u  tome često ostaje ograničen scenariom.

A on je loš, možda čak i katastrofalan. Struktura se možda čini standardnom, prolog i tri čina, ali  ni  ona nije napravljena kako treba. Sve važno (odnosno, Rickina transformacija) se završava negde  na polovini filma, na samom početku drugog čina, da bi se film posle toga klatio i klatio do ziheraškog kraja koji je sam po sebi  anti-klimaks. Pored toga, Diablo Cody u njemu otvara sijaset pitanja od  kojih su neka iznimno važna (poput različite percepcije muškarca i žene koji napuštaju familiju), ali nikad ne uspeva da ih proširi i produbi. Što se pitanja klasnih razlika tiče, Demme tu uspeva da ih  prikaže suptilno, slikom, mnogo bolje nego što je Codijeva to verbalizirala. Poslednje, političko pitanje (demokrate, republikanci, Obama, Bush, gay prava, podrška trupama) je ostalo nemušto i zbog toga je čisti višak.

Ono što je mene najviše razočaralo i kao rockera i kao zaljubljenika u film, je jedna svojevrsna  neiskrenost i manipulacija. Ricki and The Flash se izdaje za nešto što nije. Čemu band u naslovu ako film zapravo nije o njemu? Čemu rockersko nabrijavanje za  nešto  što je od  samog početka svima prihvatljiva ljiga. Da se ne lažemo, ovo nije rock n roll, ovo je najobičniji pop za radio.