4.10.17

The Big Sick

kritika originalno objavljena na DOP-u
Delovi od kojih je The Big Sick sastavljen čine se kao bezbroj puta reciklirane tačke zapleta ljubavnih filmova u rasponu od romantične komedije do melodrame. Imamo dvoje zaljubljenih mladih ljudi koji su onako slatkasto filmski nespretni. Imamo njihove različite etnicitete, kulture u kojima su odrasli i porodične situacije kao potencijalnu tačku pucanja. Jedan od njih je stand-up komičar, pa imamo i izvesni meta-nivo, odnosno ispitivanje stanja stvari u savremenoj komediji. Na kraju krajeva, imamo i fizičku bolest kao katalizator jednog dela radnje i potencijalnu promenu tona od razgaljujućeg do dramatičnog. Skoro da se gledalac zapita kako to da je baš ovaj film sastavljen skoro isključivo od žanrovskih klišea pokupio “hype” sjajnih kritika na Sundance festivalu.


Kumail Nanjiani, zvezda serije Sillicon Valley, igra fiktivnu verziju samog sebe s početka karijere. On sa mnoštvom kolega nastupa u jednom komičarskom klubu često bazirajući svoj show na svom pakistanskom poreklu i delimičnoj integraciji svojih roditelja u američki stil života sve očekujući veliki proboj, dok u slobodno vreme tezgari kao vozač Ubera (radnja je pomerena desetak godina unapred). Na jednom od svojih nastupa će upoznati Emily (Zoe Kazan) koja je dobacivanjem ometala njegov nastup i njih dvoje će se nakon početnog opiranja (jer kome još treba veza u modernom svetu) ludo zaljubiti jedno u drugo.
Problem je, međutim, što Kumailovi roditelji, otac (bollywoodska zvezda Anupam Kher) ne toliko, ali majka (Zenobia Schroff) zato iz sve snage insistira na tradicionalnim pakistanskim vrednostima koje uključuju i ugovoren brak, pa zato Kumailu kao slučajno “namešta” poznanstva sa otprilike svakom mladom Pakistankom u Čikagu. Njegov brat Naveed (Adeel Akhtar) je pristao, pa se ni on, valjda, ne može opirati večno. Oni bi nekako podneli to što im se sin umesto advokaturom bavi nečim tako blesavim kao što je komedija, ali mora biti makar dobar musliman i oženiti finu pakistansku curu. On se, naravno, opire koliko može, ali pokušava da održi mir tako što se paravi da poštuje nametnutu formu.

To sve njegovu vezu sa Emily čini nemogućom, naročito sa njegovim sve čudnijim izgovorima zašto on ne želi upoznati njene roditelje i zašto ne želi da ona upozna njegove. Njih dvoje će u jednom trenutku raskinuti vezu, ali obrat će se dogoditi kada se Emily razboli od misteriozne infekcije, pa završi u medicinski induciranoj komi dok doktori ne shvate u čemu je problem i kako to tretirati. Kako se niko od njenih prijatelja sa studija ne može da je posećuje, taj “teret” pada na Kumaila, barem dok ne dođu njeni roditelji (Holly Hunter i Ray Romano), što će uneti jednu novu perspektivu u Kumailov život i pomoći mu da raščisti neke stvari sam sa sobom.

“Happy end” koji će uslediti nije nužno spoiler, budući da su autori scenarija sam Kumail Nanjiani i njegova tadašnja cura, a sadašnja supruga Emily V. Gordon, što će biti začinjeno njihovim stvarnim fotografijama njih dvoje. I prvi plus koji The Big Sick dobija je onaj za iskrenost i ogoljenost, iako su pojedine epizode u toj istinitoj priči malo dosoljene i popaprene. Naprosto, na jedan način gledamo na romantične priče iz filmova, a na sasvim drugi na one iz života.
Druga stvar koja se mora priznati je svojevrsna gracioznost u čestoj promeni tonova u filmu. Jer čak i kad mora negovati svoju devojku u komi i nalaziti se sa njenim roditeljima, Kumail svejedno nastupa kao komičar i mora biti duhovit. Uostalom, nije li to njegova svakodneva odbrana i od nametljivih roditelja i od sredine koja ne mora biti uvek prijateljski nastrojena prema njemu. Michael Showalter to postiže svojom sigurnom, gotovo neprimetnom režijom, pružajući glumcima priliku da zablistaju kako u komičnim, tako i u ozbiljnijim, dramskim segmentima.

To se pre svega odnosi na Zoe Kazan čije prisustvo nije moguće tek tako zanemariti, bez obzira na to što dobar deo filma praktički leži nepomično. Holly Hunter još uvek ima onu suludu južnjačku energiju kakvu pamtimo, a Ray Romano briljira u low-key momentima neplaniranog humora. Indijsko-pakistanski deo glumačke postave koji igra Kumailovu familiju ipak unosi dovoljno topline da njihovi likovi ne budu stereotipi.

Ima i par stvari koje, međutim, ne štimaju toliko dobro. Jedna od njih je sam Kumail Nanjiani kao glumac. On je vrlo dobar komičar i u scenama sa tim predznakom briljira, ali kao dramski glumac ne uspeva da posegne dovoljno duboko. Ispostavilo se da je varijacija na samog sebe, tako pametno napisan lik, ipak malo prekompleksan za raspon koji Nanjiani ima kao glumac. Drugi problem je inherentan producentu filma Juddu Apatowu, a to je njegovo potpisno razvlačenje minutaže. To se ne oseti u prvih 45 minuta filma, ali od sredine prema kraju ponavljanje istoga postaje sve primetnije. Ovakvom filmu, iskrenom, u suštini dobrom i svakako vrednom gledanja nije potreban format od dva sata da bismo ga shvatili ozbiljno.