American Animals

kritika objavljena na DOP-u

Kada pročitamo karticu teksta “Ovo je istinita priča” (umesto “Ovaj film je baziran na istinitoj priči”), prva reakcija će biti lagana neverica, između ostalog i zbog toga što je slična kartica upotrebljena u jeku Oscar-sezone prošle godine u filmu I, Tonya koji je ponudio ubačene vinjetice intervjua sa akterima događaja koje se svejedno igrali isti glumci kao u filmu. Kod American Animals je situacija ipak nešto drugačija: radnja filma je ispresecana “talking heads” intervjuima sa akterima, ali ovog puta stvarnim, ne glumcima. To, pak, u sećanje priziva film American Splendor, biopic o strip-crtaču Harveyu Pekaru u kojem se pojavljuju i stvarna i fiktivna verzija njega koju igra Paul Giamatti.

Razlika između dva naslova je žanrovska. Nasuprot normalnog biografskog filma u American Splendor, u American Animals u centru zbivanja imamo jedan partikularni bizaran poduhvat koji jednako puni novinske stranice zanimljivosti i crne hronike. Reč je o pljački vrednih knjiga, originalnih izdanja Darwinovog Porekla vrsta i Audobonovih Ptica Amerike, iz biblioteke Univerziteta Transylvania u Lexingtonu u saveznoj državi Kentucky, te pokušaju njihovog prodavanja na tržištu umetnina, pri čemu su se mladi kriminalci, svi do jednog studenti iz finijih, suburbanih kuća, vodili isključivo znanjem prikupljenih iz filmova o pljačkama, od klasičnih do savremenih naslova. Sva četvroica pljačkaša su uhvaćeni i osuđeni na po preko sedam godina federalnog zatvora.

 

Sve navedeno u prethodnom pasusu je apsolutna istina, dokumentirana ne samo u izjavama počinilaca Spencera Reinharda, Warrena Lipke, Erica Borsuka i Chasa Allena datim po izlasku iz zatvora koje se smenjuju sa igranim delom filma, već i u brojnim novinskim člancima od kojih je jedan u Vanity Fairu poslužio britanskom dokumentaristi Bartu Laytonu da počne istraživanje za svoj hibridni docu-fiction debi. Iako su sastavni delovi koje Layton koristi poznati, American Animals je jedno sveže iskustvo ne samo kao još jedan u nizu doprinosa fluidnoj docu-fiction kvalifikaciji, već i na oba svoja polja, kao interesantna i slojevita krimi-drama sa svojim tekstom, detaljima i sub-tekstom, ali i kao dokumentarac “true crime” sorte, formalno ne mnogo različit od televizijskih specijala na datu temu, ali izveden sa daleko više stila.

Prvi koji je došao na ideju je Spencer (Barry Keoghan, onaj momak iz The Killing of a Sacred Deer), student umetnosti koji je, kako to obično biva, na fakultetu shvatio da nije baš toliko briljantan kao što je mislio da je živeći u predgradskom mehuriću. Plen od nekoliko miliona dolara od kojeg ga deli samo jedna bibliotekarka (Ann Dowd) koja to čuva se svakako čini primamljivim. Svoj plan je podelio sa najboljim prijateljem Warrenom Lipkom (sjajno raspoloženi Evan Peters), momkom lagano sociopatskih tendencija, koji je sve to detaljno razradio služeći se filmskim znanjem. Njih dvojica zatim u akciju uključuju još dvojicu, budućeg poslovnjaka Erica (Jared Abrahamson) i finansijski potkoženog Chasa (Blake Jenner), dok ih navodna “veza” (standardno dobra epizoda Uda Kiera) navodno čeka u Amsterdamu…

Drugi fokus je na njihove socijalne pozadine (svi su iz dobrostojećih, srednjeklasnih i buržoaskih familija) i isprazne unutarnje živote. Njihovu patnju je lako na prvu loptu otpisati kao lažne muke dokonih mladih bogataša bez prave brige u životu, ali to nije baš tako. Sa jedne strane, mami ih i laka lova i osećaj avanture, ali im je taj novac i potreban da bi, ako je ikako moguće, promenili živote koji su im zacrtani. Naime, niko od njih nije baš toliko bogat da bi mogao da ostatak života provede u zezanju, društvo je ustrojeno da sa višom klasom dolaze i veće privilegije, a manje potencijalne sankcije pa je u redu makar iz očaja tako nešto pokušati (Evropa ili fizički zatvor, u mentalni zatvor suburbije se ne vraćaju), a i oni su svesni da se do socijalne mobilnosti ne dolazi (više) teškim radom, već manje ili više sofisticiranom otimačinom.

Ono što Layton uspeva je ne samo da nam priču sa poznatim ishodom proda kao komad nepredvidljive fikcije, već i da nas ubedi da nam je do te četvorice tupana dovoljno stalo da njihovu pogrešno procenjenu avanturu i shemu za bogaćenje ispratimo do kraja. To uspeva ne samo pažljivo modelirajući likove prema stvarnim osobama, već i precizno vodeći vrhunski odabrane glumce kroz njih do sitnih detalja u držanju ili govornoj shemi. Dramska rekonstrukcija u okviru dokumentarnog programa o stvarnim zločinima nikada nije izgledala bolje, niti je bila slojevitija.