12.10.18

F20

kritika objavljena na DOP-u
Arsen Anton Ostojić ima novi film, ovoga puta snimljen u potpuno nezavisnoj produkciji, što će reći bez sredstava od HAVC-a. Reč je o žanrovskom filmu, psihološkom trileru sa elementima akcije i romanse pod nazivom F20 što Ostojiću može doneti etiketu najraznovrsnijeg hrvatskog filmskog autora koji je u svojoj karijeri do sada snimio četiri međusobno potpuno različita filma.

Na sebe je skrenuo pažnju još sa prvencem Ta divna splitska noć, filmom “hyperlink” konstrukcije u formi triptiha smeštenog u novogodišnju noć u narečenom gradu čijim centrom vladaju droga i kriminal čije su žrtve po pravilu mladi i/ili naivni ljudi. Iako često na rubu patetike, ponekad i svesno prelazeći tu liniju, film je imao neku svoju težinu podvučenu crno-belom fotografijom koja lokaciji dodaje jednu “gothic” dimenziju. Drugi film Ničiji sin bio je u vreme kada se pojavio miljenik hrvatske kritike i pokupio je mnoštvo Zlatnih Arena, premda je reč o ostvarenju sa svojim problemima čiji visoki registar emocija najčešće nema potkrepljenje u suvisloj motivaciji likova. A ako ćemo o jakim emocijama, nikako ne bi trebalo zaboraviti ni “misery / tragedy porn” pod naslovom Halimin put, doduše snimljen po istinitoj priči, ali zbog te činjenice ništa manje melodramatičan. 
 
U sva tri prethodna filma, Ostojić je, dakle, uglavnom zakucavao emotivne zicere, pa je logično upitati se kako bi se snašao sa žanrovskim filmom u relativno skromnim produkcijskim uslovima gde važe neka druga pravila igre. Pritom ne treba gubiti iz vida da je on tehnički potkovan zanatlija koji je radio kao asistent režije u Americi, pa je verovatno pokupio par zgodnih trikova. Opet, ti filmovi nisu nužno bili trileri, niti su bili njegovi lični projekti u kojima je on imao i funkciju producenta. U F20 je, izgleda, uložio celog sebe i to, nažalost, uglavnom uzalud.

Priča je doduše potencijalno zanimljiva: Martina (Romina Tonković) provodi leto radeći kao dostavljačica u piceriji svoga oca Mate (Mladen Vulić) i sanjajući makar o vikendu na Zrću sa svojom najboljom prijateljicom Irenom (Lana Ujević), što joj rastrojeni i posesivni otac ni u kom slučaju neće dozvoliti. Jedina pozitivna strana tog leta u gradu je poznanstvo sa Filipom (Filip Mayer), mladićem njenih godina koji boravi sam u stanu, svakodnevno naručuje istu picu od nje i igra igrice, dok za svoje roditelje tvrdi da su otišli u vikendicu. Njih dvoje započinju romansu, a Martina dobiva krila da se suprotstavi ocu, pa makar i po cenu da ga njih dvoje opljačkaju i kao ponosni pobunjenici odu na veliku žurku na plaži, dok se za njima podiže potera…

Naslov je, pak, spoiler sam po sebi, i označava međunarodnu šifru za shizofreniju u medicinskoj dokumentaciji, što ćemo pročitati na uvodnoj kartici teksta. Zapravo, nema ni neke velike misterije ko je tu “lud” (premda je bilo prostora i za takav razvoj događaja) jer Filip od početka filma stresne situacije vizualizira kao igrice-pucačine, a ako nismo baš sasvim sigurni, onda je tu i druga, ne baš razrađena i namerno mutno snimljena linija radnje u kojoj se on ispoveda bolničkoj psihijatrici. Pravi problemi, međutim, nastaju kada Ostojić ubaci u brzinu i sa kursa psihološkog romantičnog trilera sa dozom lagane erotike skrene prema čistoj akciji u drugoj polovini, odnosno poslednjoj trećini filma punoj šokantnih otkrića koja neće iznenaditi ama baš nikoga ko je pogledao dovoljno filmskog štanca ili krimi-serija.
Razlog za te probleme nije tehničke, budžetske ili produkcijske prirode. Naprotiv, osim povremenog “product placementa” (imena sponzora su i na špici, a videćemo ih i u filmu dakako), te ne baš zvučne glumačke postave za noseće uloge, F20 ne izgleda kao hrvatski “indie”, što je inače eufemizam za “štap i kanap” produkciju. Naprotiv, dizajn filma je više nego solidan (retro stil u vizualizaciji igrica u Filipovoj glavi je svestan izbor, a ne iznudica), uvodna špica atraktivna, ton na nivou, muzika Mate Matišića sasvim odgovarajuća za ovaj tip filma, fotografija Slobodana Trninića upeglana, a montaža Dubravka Slunjskog dovoljno precizna, što sve u priličnoj meri maskira činjenicu da je film snimljen sa nevelikim sredstvima. Takođe, scene sa Zrća i neoficijelni spot za pesmu Seven Days Amongst Your Hair sastava Mr. Albino su zgodni dodaci, iako daleko od neophodnih i precizno razrađenih.

Problem je, međutim, u potpuno amaterski napisanom scenariju Hrvoja Sadarića do sada anonimnog politologa, koji deluje kao da je nastao na nekom početničkom kursu scenaristike u Americi. Dijalozi su nezgrapni, žargon rigidno promašen, motivacije likova od tipskih do nebuloznih, a svi posejani tragovi itekako dolaze na naplatu do kraja filma, a razvoj događaja je predvidljiv. Kao poseban problem se može ispostaviti i moralna panika oko video-igrica na koju se F20 kači i doliva ulje na vatru, a da to u sledu događaja nije ničim potkrepljeno.

Ostojić u datoj situaciji čini šta može: pokušava da relaksira svoje mlade glumce, što mu povremeno i uspeva, te kadrira scene na način da bi podigao napetost, ali to ni izbliza nije dovoljno za celovečernji film koji svejedno deluje kao razvučena epizoda serije a la Criminal Minds. (Jednominutni trailer je već druga priča, on je toliko dobar i napaljiv da filmu postavlja nerealne standarde.) Njegova najveća greška je, pak, to što se tako lošeg scenarija drži, čini se, do poslednjeg zareza, umesto da sam napiše poslednju ruku, pa makar u njoj samo ispeglao dijaloge da se glumci ne muče s njima i ne podrivaju svoj ionako krhki “line delivery”. U konačnici se čini da punokrvni žanrovski film ipak nije blizak Ostojićevom autorskom senzibilitetu, pa F20 postaje i ostaje film koji kao da se nije pronašao.