The Children Act

kritika originalno objavljena na XXZ

2017

režija: Richard Eyre

scenario: Ian McEwan (prema svom romanu)

uloge: Emma Thompson, Stanley Tucci, Fionn Whitehead, Jason Watkins, Anthony Calf, Ben Chaplin, Eileen Walsh

U filmu The Children Act Richarda Eyrea, Emma Thompson igra sutkinju Visokog Suda Ujedinjenog Kraljevstva Fionu Maye, osobu kojoj se službeno obraćaju sa “My Lady”. I zaista, teško je naći epitet koji glumici bolje stoji – Emma Thompson je zaista dama starog kova, dostojanstva i integriteta kakvi su danas retkost, te sjajne radne etike, sa 80-ak filmskih i televizijskih uloga u karijeri. Koliko je sjajna i versatilna glumica, o tome tek ne treba trošiti reči, od naracija i sinhronizacija, pa do filmskih verzija Shakespearea, uz, prema potrebi, alternaciju akcenta na američki za američke likove u američkim filmovima. The Children Act je, međutim, sasvim njen “show” i njena možda najkompleksnija uloga u karijeri zlatnog sjaja.

Naslovni akt o deci je onaj kojim se ona mora voditi u slučajevima kojima se bavi. Taj akt nalaže da se, radi dobrobiti maloletnih osoba, ponekad moraju suspendirati i temeljne slobode poput verskih i neupitnost ličnog izbora. Britansko zakonodavstvo je, za razliku od kontinentalnog, zasnovano na sudskoj praksi koja, opet, počinje sa presedanima, pa se možda čeka novi presedan koji će postati praksa i zakon. Zato su njeni slučajevi pod posebno budnim okom javnosti, odnosno medija. Iako su slučajevi i logika zdravog razuma, dobrobiti ili manjeg zla naizgled potpuno jasni, ona svejedno mora saslušati sve argumente i sve strane u sporu pre nego što presudi. 

 

Upoznajemo je, na primer, na slučaju blizanaca koji su rođeni spojeni od kojih, nakon operacije odvajanja, samo jedan ima šansu da preživi, dok bi spojeni obojica sasvim sigurno umrli u kratkom roku. Na stranu religijski argumenti, ali tu su i oni prosto etički: i taj bez šansi za preživljavanje ima život koji ne bi smela neka odluka samo tako oduzeti. Vodeći se slovom zakona, odluku možda nije teško doneti, ali je takođe treba i obrazložiti, što je ujedno i ono što nju najviše iscrpljuje, osim bežanja od medija željnih senzacije.

Na privatnom planu se, ispod savršene buržoaski uređene površine (ukusno namešteni stan u elitnom kvartu, sviranje na nešto umanjenom koncertnom klaviru kao hobi, muž Jack kojeg igra Stanley Tucci je osoba od ugleda – univerzitetski profesor), sprema prava bura. Jacku je dosadio brak bez seksa i Fionina uronjenost u posao, pa želi imati aferu sa svojom mlađom koleginicom s posla. Iako je reč o kompleksnoj moralnoj dilemi, ona to lako presuđuje vodeći se ponosom i normama – on prvo biva izbačen iz stana, a kasnije, kada se vrati, to jest, preseljen u gostinsku sobu…

Teško bi bilo reći da to ne utiče na nju, odnosno da ona ne želi imati funkcionalan brak, ali čini se da je toliko posvećena principijelnim i univerzalnim odlukama da nema vremena za one privatne i banalne. I sve to kolidira sa slučajem mladog, pametnog i religioznog Adama (Whitehead) koji boluje od leukemije, a odbija transfuziju kao pripadnik Jehovinih Svedoka. Bolnica je zatražila da se primeni Akt, roditelji (Chaplin, Walsh) se tome opiru, a na Fioni je da odluči. Iako to nije praksa, ona se odlučuje da kad sasluša argumente bolnice, roditelja i Crkve, sasluša i Adama. Njena poseta bolnici odlazi u neformalne i prijateljske vode, njena odluka može biti samo jedna, a za posledicu ima to da je Adamu koji je njenom odlukom ostao bez Boga i obećanog raja, potrebna nova vodilja i novi vrhovni autoritet. Ona, međutim, to ne želi i ne može da prihvati, ni principijelno ni privatno, što njega ne sprečava da joj piše i da je prati dokle god je u mogućnosti…

Izbor glumaca koji je Eyre napravio je savršen za film ovakvog izraza i dometa. Emma Thompson briljira i sa “mesnatim” monolozima i u interakcijama sa ostatkom ansambla. To se ne odnosi samo na etabliranog i pozdanog Stanleya Tuccija, dobrog kao i uvek, nego i na Jasona Watkinsa koji igra njenog podređenog (koji je odgovoran i za većinu humornih momenata u filmu, ali na jedan pristojan način) i Anthonyja Calfa koji igra njenog prijatelja i kolegu pravnika sa kojim priprema nastup na godišnjem balu pravnika. Emotivno najsnažnije su scene sa Adamom i tu je na pravom testu Fionn Whitehead koji ima i upečatljivo lice i strašnu prezentnost, toliko da ne znamo je li on zaista vernik ili je manipulant željan pozornosti dok leži u bolnici, a kasnije nismo sigurni koliko su njegove namere prema Fioni, sebi i svetu oko sebe časne i iskrene.

Ono što u The Children Act upada u oči je struktura koja je više prozna nego dramska, nema jasne podele na činove, nema oštrih preokreta (iako ima iznenađenja), već su oni nekako logični i očekivani, a likovi ostaju u nekoj svojoj datosti ili se menjaju postepeno, osim, naravno, Adama koji doslovce ima novi život. Zbog toga se može učiniti da je The Children Act zapravo ravan, pravolinijski film uglavnom lišen dinamike koji se, kada mu to odgovara, vodi postulatima sudske drame da bi skrenuo na jednu intimnu, psihološku ravan.

Sled događaja kao u romanu ne treba da čudi jer je reč o adaptaciji romana koju potpisuje sam pisac Ian McEwan, i inače poznat po tome da rado adaptira svoje romane u filmske scenarije. Međutim, dok je kod recentnog On Chesil Beach, režijskim intervencijama uprkos, logika proznog dela u velikoj meri ubila dramu i ostavila važnu poruku bez dovoljno angažmana publike, ovde to nije slučaj. Za to treba zahvaliti pre svega reditelju Richardu Eyru (Notes on a Scandal, Iris) i njegovoj preciznoj, školski nevidljivoj i britanski nepretencioznoj režiji. Eyre se, kao i većina britanskih filmaša, kalio na televiziji i to se vidi, ali u slučaju ovakvog utišanog filma ni najmanje ne smeta. Uostalom, fokus koji baca na Emmu Thompson je pun pogodak: ona pokazuje raskoš svog talenta i ostaje dosledna sebi i prepoznatljiva.