Comrade Drakulich / Drakulics eltvárs

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Márk Bodszár

uloge: Lili Walters, Ervin Nagy, Zsolt Nagy, Szabolcs Thuróczy, István Znamenák, Nelli Schücs, Alexandra Borbély, Mónika Balsai, Roland Rába

Ma koliko desne struje apriorno štetile kulturi koju po pravilu uništavaju uskraćivanjem sredstava i imperativom preživljavanja na tržištu, odnosno komercijalizacije, mađarska kinematografija može poslužiti kao izuzetak od pravila. Razlog za to je njihova nacionalna kinematografska institucija koja funkcioniše nezavisno od državne politike, a u kojoj jedan čovek, njen upravnik, ima apsolutnu vlast. Andrew G. Vajna je nekadašnji hollywoodski producent i svakako ime od prevelikog značaja da bi bio ičiji politički poslušnik. Dok prigovori da najveću nacionalnu kinematografsku instituciju vodi kao svoju prćiju delimično stoje, rezultati govore u prilog tome da se nacionalna kinematografija kreće u dobrom pravcu: Son of Saul (2015) Lászla Nemesa je 2016. godine kao prvi mađarski film okrunjen Oscarom za najbolji strani film, uz još nekoliko značajnih nagrada (žirija u Cannesu, Zlatnog globusa i drugih), dok je On Body and Soul (2017) Ildikó Enyedi pokupio Zlatnog medveda u Berlinu.

Stvari stoje još bolje ako se pogleda žanrovski spektar kinematografije, odakle Vajna vodi svoje profesionalno poreklo. Iako vrlo glasan kritičar kako političke, tako i stručno-kinematografske strukture, Györgyi Pálfi ni u kojem slučaju nije zabranjen autor, a uz pomoć nacionalnog finansiranja je uspeo da realizuje svoju ambicioznu SF dramu His Master’s Voice (2018), Károly Ujj Meszáros je nakon uspeha sa fantazijskim filmom Liza the Fox Fairy (2015) uspeo realizovati produkcijski zahtevni politički akcioni triler X. (2018). Kills on Wheels (2016) Attile Tilla predstavlja kategoriju za sebe svojim stripovskim dizajnom, vrtoglavom akcijom i crnim humorom.

Jedno od bitnijih imena mađarske žanrovske filmske produkcije je i Márk Bodszár čiji je film Heavenly Shift (2013) jako dobro rezonirao sa publikom iz našeg regiona koja imala prilike da ga vidi. Reč je o crnohumornoj drami smeštenoj u noćni milje Budimpešte u kojem kao zaposlenik hitne pomoći pokušava da preživi Sarajlija Milan. Hevaenly Shift je naredne 2014. godine pobedio na Grossmannu, festivalu fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji, koji predstavlja zlatni standard u regiji kada je reč o žanrovskim i fantastičnim filmskim festivalima. Bodszár sada ima novi film, Comrade Drakulich koji je nakon bioskopske distribucije kod kuće prošle jeseni imao tu nesreću da mu festivalska turneja “padne” u pandemijsko/post-pandemijsko vreme. Film je ipak uspeo da se domogne online izdanja NIFFF-a u švajcarskom gradu Neuchatelu, ali i fizičke, proređene, ali svejedno rasprodate projekcije na Grossmannu.

Comrade Drakulich ambiciozna je i nesvakidašnje uspela politička satira sa elementima farse, špijunskog trilera i fantastične vampirske ljubavne priče smeštena u ne tako davnu komunističku prošlost Mađarske. Dok je naslov klasična aluzija i na vampirizam (postoje indicije da su glasine o rumunskom grofu kao o vampiru i masovnom ubici potekle baš iz Mađarske gde je dotični proveo poslednje godine svog zemaljskog života) i na komunizam, elegancija sa kojom Bodszár spaja navedene elemente je nešto u čemu se može uživati.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, pre svega na Kubi i u Americi, drug Fábián (Zsolt Nagy) se makar na kratko vraća u svoju domovinu koju je zadužio hrabrom borbom rame uz rame sa Jánosom Kádrom i ostalim mađarskim partizanima kako bi organizovao prikupljanje krvi za decu i ranjenike u sestrinskoj komunističkoj vijetnamskoj naciji koju još uvek pustoši rat sa mrskim imperijalističkim američkim neprijateljem. Ono što je posebno zanimljivo u Fábiánovom slučaju je da on ne stari, kreće se samo noću i zapravo živi krajnje neskromno, reklo bi se zapadnjački razmetljivo i dekadentno.

Delikatan zadatak praćenja njega pri prikupljanju krvi i diskretnog otkrivanja njegove tajne večnog života dobija mlada agentica Mária Magyar (Walters). Ona, pak, ima partnera u službi i u privatnom životu, Lacija Kuna (Ervin Nagy) koji bi se najbolje mogao opisati sintagmom “jak i glup”, a čiji je jedini kvalitet za službu slepa vernost proklamovanim komunističkim idealima. Dok zadatak dovodi na scenu ljubavni trougao (jer, hej, moderni vampiri osim što piju krv pružaju i fantastičan seks i bude želju za avanturom) o kojem se sprdaju i nadležni u službi i komšije, oni na vrhu znaju šta je u igri: večni život koji bi osigurao i večnost komunizma.

Radeći sa nevelikim budžetom od oko 2 miliona eura, Bodszár prilično verno uspeva da rekreira detalje neveselog perioda ranih 70-ih u Mađarskoj. Istini za volju, “trabanti” za sirotinju, “volge” za zaslužne drugove i ostale “lade” i “moskviči” možda deluju suviše muzejski nekorišćeni, ali valjda su takva generalna pravila igre za portretiranje socijalističkog “glmaura”. Kada je reč o uređenjima enterijera, Bodszár i ekipa mu odlaze korak dalje u smislu realističnosti i pogađaju suštinu i pojedinosti hladnoratovskog perioda na manje veseloj, a kasnije i poraženoj strani “gvozdene zavese”.

Spominjanje 1956. godine, neuspele revolucije, nacionalne traume i opšteg mesta antikomunističke retorike u današnjoj Mađarskoj u ovakvom filmu možda može delovati kao malo nesuptilan i otvoreno kalkulantski čin usmeren na skupljanje simpatija na desnom spektru, ali to naprosto ne stoji, iz više razloga. Prvo, sam Fábián je čvrsto pozicioniran kao oportunista, ali i dosledni partizan i komunista, tako da njegova pozicija o 1956-oj koju na nekoliko mesta ponavlja nikako ne ide u prilog nacionalističkoj mitomaniji. Drugo, sam taj događaj, ponovljen po sličnom scenariju sa još krvavijim posledicama 1968. u Čehoslovačkoj, svakako predstavlja mrlju, ako ne i preferirani “modus operandi” pro-sovjetskog istočnog bloka u kojem staljinizam sve do kolapsa ranih 90-ih nikada nije bio pošteno prokazan.

Konačno, cela fantazija ovog izvrsno odigranog, vešto uslikanog i režiranog filma je i više nego uverljiva, gledano konvencionalnim aršinima. Sve i kada bi vampiri postojali, sistemi usmereni ka monolitnosti i večnosti bi imali manji problem sa moralnom deprivacijom konzumacije tuđe krvi u smislu vlastitog preživljavanja, dok bi svakako već bio kako se u to elitno društvo krvopija uvući i kako na poziciji krvopije ostati večito. Ovako iz lagodne pozicije gledalaca možemo samo da se zavalimo i da uživamo, zahvalni na tome da su vampiri stvar fikcije i da su u stvarnom svetu zatrovanom komunističkim totalitarizmom bili tek strašila za malu decu iz nekih bapskih priča i starih legendi na rubu zaborava.