The Infiltrators

krtika objavljena na XXZ

2019.

režija: Christina Ibarra, Alex Rivera

scenario: Alex Rivera, Aldo Velasco

uloge: Maynor Alvarado, Chelsea Rendon, Manuel Uriza, Orlando Pineda, Oscar Perez, Juan Gabriel Pareja, Dennis Mencia

Dve su povezane društvene nepravilnosti kojima se Christina Ibarra i Alex Rivera bave u svom filmu The Infiltrators koji je američku kritiku osvojio na juriš još na svojoj premijeri na Sundance festivalu prošle godine. Prva od njih je tretman imigranata bez dokumenata u zemlji koju su osnovali kolonisti, a svojim rukama izgradili imigranti. Druga je samo postojanje privatnih, profitnih zatvora. Spoj njih dve je privatni centar za zadržavanje Broward u kome se do deportacije drže ilegalni imigranti bez pravno validne optužbe, pa samim tim i bez prava na advokata i pravnu pomoć.

The Infiltrators je film koji priča priču o tom užasnom mestu iz ugla nekolicine aktivista NIYA-e (National Immigrant Youth Association), odnosno njenog radikalnijeg krila DREAM. Prvi koji se u ovaj privatni zatvor o kojem su kružile razne glasine infiltrirao bio je Marco Saavedra (Alvarado) sa ciljem da skuplja podatke na terenu, vrbuje ljude za protest i alarmira vođstvo koje je ostalo napolju u cilju odlaganja ilegalnih deportacija i puštanja nepravedno utamničenih ljudi (među kojima ima i političkih disidenata, žrtvi nasilja i seksualnih manjina koji se u svojim domovinama ne bi dobro proveli). Za njim je u žensko krilo zatvora upala Viridiana Martinez sa ciljem da komplementarno deluje i u tom krilu.

Vreme radnje je pritom pred-trumpovsko, Obama se borio za drugi predsednički mandat i obećavao je da niko neće biti zatvoren bez suđenja ili optužbe i za tu reč ga aktivisti drže. U tom svetlu je izuzetno interesantan podatak da je agencija koja pokriva carinu i zaštitu granica autonomna u odnosu na izvršnu vlast i da operiše sa budžetom dvostruko većim nego što ga ima FBI. Za pretpostaviti je da je sada, sa otvorenom anti-migrantskom retorikom novog predsednika, nasilje nad nedokumentovanim građanstvom još otvorenije.

Jasno je, dakle, da je The Infiltrators važan film, ali to ne odgovara na pitanje kakav je. Ibarra i Rivera su se u svom filmu odlučili za "docu-fiction" pristup, odnosno za spoj dokumentarnog i igranog, što i nije neka naročita novost i što bi teoretski filmu odgovaralo u smislu naglašene autentičnosti. Međutim, u njihovoj izvedbi to nije baš najsrećnije rešenje. Sa jedne strane imamo DREAM-grupu i njihove aktiviste, portretirane i potpisane imenom i prezimenom, njihove sastanke, njihove akcije, njihove razgovore sa klijentima kojima pomažu. Sa druge, nemamo baš ustanovu Broward, već njenu ovlašnu rekonstrukciju i glumce koji igraju aktiviste, zatvorenike i zatvorske čuvare.

Dokumentarni deo filma, naročito kada ljudi svedoče o sebi, dosta je snažniji i ubedljiviji od igranog koji stvarne događaje pokušava ukalupiti u okvire zatvorske drame i različitih oblika trilera, od procesnog i proceduralnog do špijunskog, uz "heist" i "prison break" elemente. Stilizacija kojoj rediteljski dvojac probegava je suviše minimalna za tako nešto, pa ti pasaži ostaju razapeti između dve esencijalno televizijske forme: dramatizacija u dokumentarnom programu i generičke TV-drame iz perioda od pre dvadeset i više godina. Dodatna otežavajuća okolnost je i prisustvo stvarnih likova i glumaca koji ih igraju (uz obavezno potpisivanje), što govori u prilog tome da se prilikom "castinga" najviše insistiralo na fizičkoj sličnosti, a da su karakterna bliskost i glumački kvaliteti ostali u drugom planu.

Doku-fikcijski pristup može da upali, ali za to je potrebna ipak određena inovacija, stilizacija, pa i originalna kodifikacija šta je tu dokumentarno, a šta plod autorske slobode. Primera za to ima onoliko: u recentnom sećanju su, recimo, American Animals (2018), ali i Dnevnik Diane Budisavljević (2019) gde su dokumentarno i igrano pleteni na određeni način. Utisak je, međutim, da bi The Infiltrators bio bolji film kada bi se odlučio je li dokumentarac i koristio izražajna sredstva tog filmskog roda ili je igrani film, napeta doku-drama čvrsto oslonjena na faktografiju. Jer ovaj spoj jednostavno zbunjuje i deluje neuredno, zamuljano, gotovo amaterski.