Palm Springs

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Max Barbakow

scenario: Andy Siara

uloge: Andy Samberg, Christin Milioti, J.K. Simmons, Meredith Hagner, Peter Gallagher, Camila Mendes, Tyler Hoechin, Chris Pang, Jacqueline Obradors, June Squibb, Dale Dickey

Romantična komedija se u poslednje vreme smatra mrtvim ili makar odumirućim žanrom koji po pravilu igra u vrlo ograničenim kalendarskim periodima, oko praznika (Valentinovo pre svega, Božić još i nekako, ostali baš i ne) ili vrlo iznimno leti, kada poželimo kakvu osvežavajuću limunadu, stvarno ili figurativno. Dugometražni prvenac Maxa Barbakowa, po scenariju još jednog debitanta u ovom formatu Andyja Siare, Palm Springs je u svakom slučaju izuzetak koji potvrđuje pravilo, još od svoje premijere na Sundanceu ovog januara, gde je postao rekordna akvizicija VOD servisa Hulu, komanije u Disneyevom vlasništvu koja pokušava da se ubaci na teren koji kontrolišu Netflix i Amazon. Reč je o filmu koji u žanr unosi preko potrebnu svežu krv iako zapravo operiše s prepoznatljivim elementima. Vic je u tome da su ih Siara i Barbakow složili na jedan svež način.

U početku deluje da ćemo gledati standardnu, lagano neprijatnu komediju o groznim ljudima na groznom venčanju, dok festivalsko poreklo filma makar može poslužiti kao garancija da će ekscesi i eskapade ostati u domenu verbalnog i da neće preći granice dobrog ukusa. Nyles (Samberg, izvrstan) deluje kao tipični nedozreli muškarac koji se ponaša kao derište privlačeći pažnju na sebe glupostima koje izvodi, tipa neprikladno oblačenje, glasno srkanje piva iz limenke, otimanje tuđeg govora. Jasno je da je njegova slično isprazna, ali situaciji bolje prilagođena devojka Misty (Hagner), jedna od deveruša na venčanju, na kraju živaca s njim i da nije jasno zašto ga je povela kada ima nameru da ga prevari, ostavi ili oboje.

Samo venčanje je parada kiča (za pijanstvo se uglavnom brine Nyles), sa sve havajskom temom usred kalifornijske pustinje, a ni mladenci ne ulivaju poverenje. Abe (Hoechlin) je jedan od onih kojima na čelu piše da je ljigavac, a Tala (Mendes) je, iako navodno iskreno humana i nesebična, zaslepljena svojom željom da dobije venčanje iz bajke. Sa druge strane, njena starija sestra Sarah (Milioti) važi za sebičnu, problematičnu i sklonu kiksevima, pa će se naći na Nylesovoj meti. Iako u početku izbegava nevolje, ona će pasti na njegov šarm i upornost, ali će njihova romantična noć biti prekinuta krajnje natprirodnom intervencijom koja uključuje krvožednog ludaka (Simmons u svom elementu) i jednu pećinu.

Vremenski krugovi nisu naročito nova pojava na filmu, ali su se od izvorne komedije Groundhog Day (1993) u poslednje vreme pomerale više prema drugim žanrovima, i to akcionom SF-u poput Edge of Tomorrow (2014) ili Source Code (2011) ili hororu kao što su Happy Death Day (2017) i njegov nastavak Happy Death Day 2U (2019). Sve ove filmove, međutim, spaja to da je njihov junak ili junakinja napravio/la grešku koja je otvorila vremensku rupu iz koje će on ili ona izaći kada nešto pogodi kako treba. Sada, dotična osoba to može sama ili u paru, pa čak i u timu, pitanje je samo afiniteta autora filma.

Dve se stvari, međutim, Palm Springsu moraju priznati. Prva je to da u principu ide oko tog "tropa", štrpkajući od njega samo ono što je potrebno, tako da umesto konvergentnog rešenja imamo divergentno, sa više mogućnosti nošenja. Druga stvar je (uglavnom) nedostatak pogleda unazad, prema uzroku, već orijentacija na sadašnje i buduće vreme, odnosno stav i posledice. Primera radi, ne saznajemo kada je i zašto Nyles upao u "dan mrmota" (osvežavajuće je i to da se Barbakow i Siara suzdržavaju od eksplicitnog pominjanja očite reference), zašto je u njega uvukao psihopatu Roya kojeg igra Simmons, u slučaju Sarah je bar jasno: ona je u pećinu ušla za Nylesom u nameri da ga spasi, a do samog kraja se čini da autorski dvojac nije ni najmanje zainteresovan za razrešenje tog vremenskog čvora, koliko za posledice toga da razna ponašanja ostaju nekažnjena ili nenagrađena iz prostog razloga što se sve na kraju "resetuje" na isti dan, bilo da se nesrećnik ubije, pogine, ušeta nazad u pećinu ili makar zadrema.

To otvara prostor za brojne moralne dileme i širok spektar ponašanja, od nihilizma do hedonizma i nazad, promišljanje o ljudskoj egzistenciji dok suština uzmiče pred ispraznom formom, pa i o mogućnosti ljubavi u onoj ekstremnoj varijanti "deljenja večnosti". Dok se vreme oko njih vraća unazad, a posledice njihovog dela ostaju kratkog daha, Nyles i Sarah makar mogu da se upoznaju, da jedno drugome prave društvo i da večitu zakucanost u jednom mestu i vremenu učine makar podnošljivom.

Veteran humorističke emisije Saturday Night Live i zvezda filma Popstar: Never Stop Never Stopping (2016) Andy Samberg pozicionira svog lika kao zanimljivog, vrlo artikulisanog i blagoglagoljivog seronju koji biva izbačen iz rutine u kojoj ništa nema veze, dok je Christa Milioti, publici najpoznatija po ulozi u seriji Fargo, sa svojim krupnim očima i perfektnim pogađanjem balansa između naivnosti (odnosno "zelenosti") njenog lika i prirođenog cinizma, njegova protivteža. Hemija između njih dvoje savršena je od početka do kraja, a kulminira u jednoj ničim izazvanoj, ali dobrodošloj plesnoj sceni.

Svojih nekoliko minuta dobijaju i ostali glumci. Ne samo J.K. Simmons na čije smo uglavnom preteće, ali ponekad i čovečno prisustvo navikli kroz niz nezavisnih i hollywoodskih filmova u poslednjih 15-ak godina, i koji je ovde svakako na visini zadatka, već i poneko od sjajno izabrane glumačke postave. Postoji li bolji izbor za nevestinog oca-snoba od Petera Gallaghera? June Squibb kao nevestina baba takođe ima priliku da ukrade par scena, a Dale Dickey kao gošća lokalnog bajkerskog bircuza pokazuje zašto je izuzetno cenjena kao karakterna glumica.

Uz fotografiju u toplim tonovima, pomalo otkačeni, nestalni ritam i sadržaj u kojem nema pritiska i popovanja, a podigravaju se vrlo zanimljiva pitanja, Palm Springs bi bio jedan od većih letnjih hitova da je samo došao u godini koja nije ispunjena "danima mrmota", dok ovako svoj uspeh mora potražiti na kućnim platformama. Svojih nedostataka ima, pre svega zbog tročinske konstrukcije i sheme kulminacija-peripetija-rasplet koja se na kraju forsira i iznuđuje. Peripetija (do koje mora doći i dolazi) dosta menja dotadašnji ton filma prema klasičnije romantičnom, a kraj se svejedno čini preterano prigodnim. Ali i pored toga, Palm Springs je jedan od filmskih naslova koji će svakako obeležiti ovo leto.