Copshop

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekima je, očito, pandemija otvorila nove karijerne puteve, opcije i šanse. Jedan od tih ljudi koji su u tim uslovima iskočili je i reditelj poštenih akcionih filmova Džo Karnahan.

Prvo nas je iznenadio sa ovogodišnjim „filmom-igricom“ ,,Boss Level“, koji je pre bioskopa zaigrao na servisu Hulu (a još pre toga, verovatno nekompletiran, „iscureo“ na internet, što je jedna druga i poduža tema), a onda i sa „old school“ akcijadom ,,Copshop koji“ upravo igra u bioskopima. Karnahanov naredni angažman će biti američki rimejk kultne „tabačine“ ,,The Raid“ za koji postoji osnovana sumnja da će ispasti kopija kopije (film Gereta Evansa je zapravo ,,Die Hard“ klon), ali će verovatno biti dovoljno zabavan da u većem broju privuče publiku u bioskope.

Ni u slučaju ,,Copshop“ se ne može govoriti o nekoj naročitoj originalnosti, koliko o kombinaciji različitih uticaja B-filmova iz različitih vremenskih epoha. Tako su glavna pitanja svežina u toj kombinaciji i kvalitet izvedbe. U tom smislu, hajdemo reći da je Copshop dovoljno zabavan filmčić da se pogleda u društvu, više uz hamburgere i pivo u kućnim uslovima, nego uz kokice i koka-kolu u bioskopskim. Taj kvalitativni sud ne mora nužno biti i vrednosni, ali je indikativno to da što je koncentracija pri gledanju veća, to je konačni utisak o filmu slabiji.

Naslov se odnosi na policijsku stanicu u provincijalnom gradiću u Nevadi. Na takvom mestu obično završavaju budale i pijanci, a i policajci koji su tamo zaposleni su u principu „opremljeni“ mentalnim kapacitetima da se samo sa takvima nose. Izuzetak su možda načelnik stanice i mlada, neiskusna, ali inteligentna i predana policajka Valeri Jang (Aleksis Lauder) koja je nedavno nabavila antikni revolver na kojem trenira svoje kaubojske, revolveraške veštine. Ostali su uglavnom nesposobni, a neki su i korumpirani ili ucenjeni od mafije.

U takvu stanicu će upravo zbog napada na nju završiti Tedi Mureto (Frenk Griljo, jedan od producenata i glavna zvezda Karnahanovog prethodnog filma), po „zanimanju“ „fikser“ koji spaja mafijaše i političare na koruptivnim poslovima. Kako je odlučio da okrene leđa svojim prethodnim poslodavcima, njegova glava je ucenjena, pa pravilno shvata da mu je zadnjica najsigurnija upravo u ćorci. To važi barem dok mu se utvrdi identitet o kojem on ćuti kao zaliven, pretvarajući se da je budala.

S drugog pola uobičajene klijentele nam dolazi drugi pritvorenik, Bob Vidik (Džerard Batler, takođe jedan od producenata filma), koji biva uhapšen zbog opasne vožnje u pijanom stanju. Vidik je, naravno, plaćeni ubica u lovu na Tedija i za sebe ponosno kaže da je profesionalac, a ne psihopata. Trougao nadmudrivanja će postati vrlo fizički nakon nekih 60 minuta filma kada se proširi na četvorougao i u priču uđe plaćeni ubica i psihopata Entoni Lemb (Tobi Has, verovatno najraspoloženiji u glumačkoj postavi). Sledi napad na policijsku stanicu, savezništva koja se sklapaju i rasklapaju, kao i kraj koji deluje kao žickanje nastavka. Dakle, uobičajene stvari.

Dok se prva polovina lagano vuče kroz predvidljive žanrovske obrasce akcione komedije u kojoj je cilj ispaliti ponešto crnohumornih „one-linera“, druga je svakako napetija, akcionija i krvavija. I jedna i druga odišu „palpom“, doduše drugačijeg „ukusa“, uz ponešto referenci kako na generalne periode i stilove u domenu akcione kinematografije, tako i na pojedinačne filmove. Tu su nezaobilazni Karpenterov ,,The Assault on Percint 13“ (1976), Hoksov ,,Rio Bravo“ (1959) koji je, doduše, poslužio kao uzor i Karpenteru, rani radovi Kventina Tarantina uglavnom „by proxy“ kroz klonove takvih filmova kojima su devedesete obilovale.

Ima tu i elemenata „blaxploitation“ filmova, neo-vesterna, osunčanih neo-noara i ruralnih trilera 90-ih, filmova o gnevnim belim muškarcima iz istog perioda, te akcionih i krimi-komedija iz raznih perioda... Ali i horora koji se baziraju na tome da okupe neočekivane likove ili entitete na neočekivanim i navodno sigurnim mestima.

Uostalom, prilično nam je jasno na čemu smo još od uvodne špice „štampane“ u jarkim bojama, a potpuno kada čujemo saundtrek u kojem se nadglasavaju perkusije i sintisajzeri. Karnahanova ambicija je verovatno bila snimiti film koji bi dobro izgledao na izlizanom VHS-u, idealno sa žutim titlom, a da se pritom on i ekipa lepo zabave u procesu snimanja.

Ovo potonje verovatno stoji, barem tako deluje kada se u obzir uzmu „široki potezi“ većine ekipe ispred kamere. Iz toga pomalo ispada Džerard Batler kao prvopotpisana i najveća zvezda filma, ali on ovde zapravo igra kontrauobičajenog tipa pomalo „daskastih“, sirovih i slučajnih akcionih heroja, a Karnahan ne uspeva da ga dovoljno razmrda. Aleksis Lauder je svakako otkriće filma, a njen lik Valeri možda zaslužuje i sopstvenu „palp“ franšizu ili niskobudžetnu seriju, a Tobi Has pokazuje solidan komičarski tajming iako je sociopatsko ponašanje njegovog lika prilično „telefonirano“, i to dosta često kroz filmofiliju. Najmesnatiji lik i najhrabriji pristup, međutim, ima Frenk Griljo kojem ovakvi ljigavi likovi ponajbolje stoje, a svi troje navedenih u glumačkim duelima s Batlerom izlaze kao nesumnjivi pobednici.

Likovi su, dakle, tipski, ekspozicija nepotrebno usporena i produžena, a kraj zbog toga deluje prigodno i zbrzano. ,,Copshop“ pritom odiše i određenom aljkavošću što samo po sebi ne bi bilo problem kada bi bilo posve jasno da je to stilska odluka, što ovde nije slučaj. Džo Karnahan inače zna zanat i dokazano ume da bude i pouzdan i igriv, ali čini se da se ovde zapravo malo i preigrao, pa na kraju „smandrljao“ film koji je možda vredan gledanja, ali ne i pamćenja.