Cry Macho

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Očito je da je Klintu Istvudu već odavno vreme za penziju. Lako je to potkrepiti faktografijom da ga pred kamerom gledamo već 66 godina, a da nam s pozicije iza kamere servira šta ćemo gledati okruglih 50. Takođe i vrednosnim sudom da mu je pozna faza u karijeri uglavnom nekako starački mlitava, ponekad nabijena političkom agendom (,,American Sniper“, ,,Richard Jewell“, 2019), ponekad amaterski bizarna (,,The 15:17 to Paris“, 2018), a tek retko potentna i stvarno prožeta mudrošću (,,Sully“, 2016). Ipak, valja se tu prisetiti još nekih faktora.

Primera radi, čuveni francuski reditelj Alen Rene je umro u 92. godini, dve sedmice nakon premijere svog poslednjeg filma ,,Life of Riley“ (2014), a još ekstremniji primer je portugalski reditelj Manoel de Olivijera koji je doživeo 106. rođendan, a poslednji film je završio u „nežnoj dobi“ od 105 godina. Ne smemo, dakle, prenagljivati s kvalifikacijom „oproštajnog filma“ Klinta Istvuda, bilo kao glumca, bilo kao režisera, da nas život ne bi demantovao kao sa svim tim oproštajnim turnejama sastava KISS ili The Rolling Stones.

Opet, najnoviji film Klinta Istvuda, ,,Cry Macho“, žestoko odjekuje testamentarnošću i pokušajima da svoju stvaralačku, a naročito životnu mudrost prenese nekim novim generacijama, samo kada bi ga iste slušale. U tom smislu, Istvud nam zapravo ne donosi ništa novo i neviđeno ranije u svom opusu. Od toga da je mačizam samo poza i maska, a da svetu zapravo fali dobrote i mudrosti, preko konstatacije da vreme nikoga ne štedi, pa do još jedne u nizu evidencija da je žanr koji ga je proslavio, vestern, već decenijama u fazi kliničke smrti. Međutim, u svemu tome opet ima one „istvudovske“ vrcave, vickaste iskrenosti da još i ovaj, a možda i neki sledeći, film pogledamo i da nam ne bude žao da smo to učinili.

,,Cry Macho“ je adaptacija romana američkog pisca i dramatičara Nejtana Ričarda Neša napisanog još 1975. godine. Neuspešnih pokušaja adaptacije bilo je i ranije, od Istvudove ideje da on sam režira, a da glavnu ulogu poveri Robertu Mičamu, preko pokušaja s Rojem Šajderom u glavnoj ulozi iz 90-ih, pa do ideje Breda Furmana da režira film s Arnoldom Švarcenegerom u novom milenijumu. Tema romana je, očekivano, odumiranje jednog sveta sa svojim određenim moralnim kodeksom, a Istvud i scenarista Nik Šenk (sarađivali na ,,Gran Torino“ iz 2008, ,,The Mule“ iz 2018) su ga vrlo selektivno adaptirali, uglavnom krojeći ga prema Istvudovoj filmskoj personi.

Radnja je zapravo bazična. Majk Majlo (Istvud) je nekada bio legendarni rodeo-kauboj, a posle doživljene nesreće otišao je u trenere - dresere konja, u čemu se nije proslavio. Film se otvara sekvencom u kojoj on kasni na posao i od šefa Hauarda Polka (Dvajt Joakam) dobija otkaz na ranču, uz porciju vređanja kako je nekad bio neko i nešto, a sada je samo pijanac i tužna kesa koju je on godinama „šlepao“.

Godinu kasnije, Hauard mu se javlja sa posebnom misijom: Majk mora da ode u Meksiko, tamo pronađe Hauardovog sina Rafu i dovede ga ocu na ranč. Iako je Hauardova priča nekako šuplja, Majk oseća da mu je dužan, pa nevoljno pristaje. Put ga vodi preko granice i kroz Meksiko sve do buržoaskog predgrađa Meksiko Sitija gde živi Hauardova bivša supruga i Rafina majka Leta (Fernanda Urehola). Sa kombinacijom „šarma“ noarovske fatalke, nimfomanke i mafijašice, ona Majku objašnjava da je uzalud dolazio jer je Rafo propalica, divljak, pijanac i kockar koji ide po borbama petlova, a nema ni 14 godina.

Majk ga bez problema pronalazi i ubeđuje da krene s njim pričom o očevom bogatstvu i ranču sa stotinama konja, a Rafo (Eduardo Minet) na to pristaje, uprkos svom klinačkom mačo-gardu, i sa sobom vodi svog pevca koji se, pogađate, zove Mačo i koji je deo njegovog identiteta. Kako je situacija komplikovanija od onoga što je Hauard opisao, odnosno kako su on i Leta u nerazrešenim poslovnim odnosima koje „prebijaju“ preko klinca, ona za njima dvojicom šalje svoje siledžije, a oni moraju da se kriju i od njih i od policije po zabitim meksičkim selima.

U jednom od njih upoznaju udovicu Martu (Natalija Traven) koja vodi lokalnu gostionicu i živi sama s tri unuke i želi da im pomogne, jezičkoj i drugim barijerama uprkos. Na tom mestu će Majk moći da pokaže svoje talente: zna da dresira divlje konje, zna da leči životinje iako nije veterinar, već naprosto oseća šta im treba, a zna i da popravi stari džuboks. Dok se ona i Majk, takođe udovac, zbližavaju, obruč oko njih se steže, a Majk svejedno dobija šansu za iskupljenje tako što će Rafu naučiti kako biti dobar čovek, nevezano za „mačo“ koncept, i poslužiti mu kao mentor neke vrste.

Ta vrlo bazična radnja se razvija u sporom, ponekad skoro anesteziranom tempu u kojem se ređaju događaji niskog intenziteta. Fokus je, međutim, negde drugde, na emocijama i saznanjima koje dvojica muškaraca različite dobi, kulturne pozadine, životnog iskustva i svetonazora stiču. I u tom smislu, ,,Cry Macho“ liči na vrećicu mudrosti koju Klint Istvud zrno po zrno prosipa. Naravno, ima tu malo i nepotrebnog hvalisanja koje dovodi do neuverljivosti jer, ma kako izgledao i ma koliko se dobro snalazio u sedlu, Istvud ipak ima preko 90 godina, što nije isto kao, recimo, 70, pa neki od štoseva, posebno oni zavodnički, deluju krajnje deplasirano.

Njemu je kao glumcu i kao personi u filmu sve podređeno, što ima svojih prednosti i nedostataka. Istvud zapravo nema problema da ispuni ceo ekran i komanduje njime, ali evidentno je da ovde nema skoro nikakvu konkurenciju. Možda Dvajt Jokam, inače kantri izvođač po primarnoj vokaciji, ima nešto od te prezentnosti na ekranu, a slično se može tvrditi i za Fernandu Ureholu, čija je glumačka karijera u usponu od meksičkog nastavka serije ,,Narcos“. Ali, oni mu zapravo jedva pariraju.

Natalija Traven i Eduardo Minet, međutim, mogu samo da pokušaju da se uklope u kadar i upotpune ga, što ona čini s nekom gotovo majčinskom nežnošću, a on sa pomalo plahom tinejdžerskom energijom.

,,Cry Macho“ je najsnažniji i najefikasniji upravo u onim momentima tihe spoznaje, pa komadići akcije i napetosti deluju kao pažljivo ubačeni dramaturški trikovi, dok sam film deluje kao još jedno od Istvudovih viđenja pastorale i idile. U prilog tome govori i montaža Dejvida i Džoela Koksa, fotografija iskusnog „marvelovca“ Bena Dejvisa koja gotovo turistički puca od pastoralnih pejzaža, kao i diskretna muzika Marka Mansine.

Kada se podvuče crta, ,,Cry Macho“ je funkcionalan film i pristojan testament velikog glumca i režisera. Iliti, mogli smo s time da prođemo i lošije. Setimo se na primer ,,The Mule“ (,,Cry Macho“ je zapravo parnjak tog filma, suptilniji i u tekstu i u izvedbi) ili ,,The 15:17 to Paris“, ali mogli smo i bolje.

Istvud je imao priliku da karijeru završi remek-delom kao što je ,,Gran Torino“ ili makar filmom bez greške kao što je to ,,Sully“. ,,Cry Macho“ zapravo nije izuzetan, nije ni u kojem slučaju nov, i čini se da kasni barem dve decenije. Teško da ćemo baš po njemu pamtiti Klinta Istvuda i ono po čemu nas je zadužio.