Heavens Above / Nebesa

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

ta se dogodilo sa Srđanom Dragojevićem, autorom kultnih filmova (i jednog televizijskog specijala) s kraja 20. veka?

Naslovi ,,Mi nismo anđeli“ (1992), ,,Lepa sela lepo gore“ (1996), ,,Rane“ (1998) i ,,Dva sata kvalitetnog TV programa“ (1994) nastali su u jednom drugom vremenu i režimu, prema kojem nije bilo teško biti otvoreno kritičan, ili se makar bespoštedno sprdati s njim. Šta se desilo kada su na vlast došli oni koje smo zvali „našima“?

Dogodili su se ,,Mi nismo anđeli 2“ (2005), sasvim lišeni političkog konteksta i svedeni na tipičnu američku, lagano prostačku, a ipak povremeno smešnu, tinejdžersku komediju. Dogodio se projekat ,,Sveti Georgije ubiva aždahu“ (2009) iza kojeg je stao dobar deo državnog i kompletan kulturni establišment. Dogodila se ,,Parada“ (2011) koja govori o važnoj temi, ali nesuptilno, i gde nametnuta struktura filma ceste nikada ne zaživi, ali je makar zaigrala u Berlinu i pokupila neke nagrade, što će reći da je internacionalnoj publici bolje „sela“ nego lokalnoj. Dogodio se i ,,Atomski zdesna“ (2014) i na videlo izbacio paradoks da je Srđan Dragojević svojim šatro-satiričnim traktatom protiv kapitalizma napravio jedan omanji regionalni hit i verovatno jedini tržišno održivi film iz post-jugoslovenskih zemalja te godine.

Dogodili su se i scenariji za treći deo ,,Anđela“ (je li zaista izvodljivo uništiti klasičnu premisu ,,Kraljevića i prosjaka“?), za ,,Montevideo“, prvi deo, kao i za seriju. Serija ,,Kljun“ obećava. Iz te perspektive, čak ni izjava da su mu ,,Nebesa“ verovatno najbolji uradak u novom milenijumu nije baš toliko jaka i zapravo više govori o konkurenciji nego o samom filmu. Prvi utisak je da su ,,Nebesa“ sasvim bizaran film, ali makar (rano-)dragojevićevski energičan, vrlo upadljivo i detaljno dizajniran, te tehnički doteran.

U opisu radnje stoji da se film bavi pozicioniranjem vere u tranzicionom društvu nakon 50 godina komunizma, ali Dragojević se tu dotiče i brojnih drugih stvari iz sfera politike, filozofije morala, pa i umetnosti. ,,Nebesa“ su zapravo inspirisana trima kratkim pričama francuskog pisca Marsela Ajmea, doduše temeljno rekontekstualiziranim za podneblje Beograda i Srbije i dramaturški vešto povezanih u relativno kompaktan triptih.

Prva priča se odvija 1993. godine u izbegličkom naselju na periferiji Beograda. Tamo živi Stojan (Goran Navojec), izbeglica odnekud iz Hrvatske, dobar, ali pomalo blesav čovek kojim komanduje dominantna supruga Nada (Ksenija Marinković). Dok je Nada površno religiozna, zapravo više sujeverna, Stojan se još nije odrekao svoje komunističke i ateističke prošlosti. Usled nesreće sa strujom, Stojan dobija neonski anđeoski oreol na glavi.

Oreol se ne može skinuti ni tradicionalnim, ni „alternativnim“ sredstvima, pa čak ni molitvom. Dok Stojan misli da je reč o zabuni (jer kako komunista koji ne ide u crkvu može biti u Božjoj milosti), Nada je uverena da reč o potencijalno opasnoj grešci, pa poveruje savetu televizijskog vidovnjaka da Stojana treba naterati na greh, pa će oreol sam spasti.

Nada uzima sebi u zadatak da Stojana natera na više „manjih“, nekako „ljudskijih“ grehova kao što su proždrljivost i zavist, što joj trk delimično polazi za rukom. Iako oreol i dalje stoji, Stojan se sve više „navlači“ na greh, pa počinje da vara lakoverne, da izaziva Boga, da mlati Nadu i spopada komišinicu Borku (Nela Mihajlović), pa čak i da u opasnost dovodi kći Juliju koja mu je pre toga bila sve na svetu.

Druga priča smeštena je u 2001. godinu i u njoj pratimo još jednog nesnađenog lika, Gojka (Bojan Navojec). Za njega kažu da je zaostao, ali je zapravo shizofreničar koji je ubeđen da mu se sveta Petka javlja preko mobilnih telefona, tada još uvek donekle raritetnih statusnih simbola, zbog čega će ubiti arogantnog biznismena (Miloš Timotijević) i njegovu suprugu i biti osuđen na smrtnu kaznu na čije će izvršenje čekati u zatvoru - u kojem je upravnik niko drugi nego Stojan. Nakon posete korumpiranog sveštenika (Miloš Samolov) i ispovedi njemu, Gojko će, čudom Božjim, dobiti sasvim novu šansu.

U trećoj priči smeštenoj u 2026. godinu u kojoj su razlike među klasama dobile distopijske razmere, Gojko je „ludi“ ulični slikar čiji će rad privući pažnju Stojanove kćeri Julije (Nataša Marković), sada galeristkinje za snobovsku klijentelu. Gojkove slike, međutim, imaju moć da nahrane ljude, posebno siromašne, među kojima su i Nada i njen sadašnji partner, a nekoć zatvorski čuvar Smrda (Radoslav Milenković). Država, međutim, te „hranljive“ slike proglašava svojim dobrom i naređuje konfiskaciju. Personifikacija te države je opet Stojan, još uvek s oreolom na glavi.

Dragojevićeve stavove i iz devedesetih i iz ranih godina prve decenije veka, a i iz sadašnjih vremena, uglavnom znamo, što iz filmova, što iz javnih nastupa, što s društvenih mreža, tako da nam on tu ne daje ništa posebno novo u tom nekom moralnom i etičkom smislu, iako tome sve podređuje. Njegovi likovi su redom stereotipi i karikature, replike dijaloga su dosta često parole, dodatno podvučene vizuelnom simbolikom.

U tom širokopoteznom ključu je i gluma, što nekad postiže željeni efekat (u slučaju Gorana Navojca i Ksenije Marinković čija je razmena u prvom delu filma skoro pa impresivna), a nekad odlazi do nivoa groteske i eksploatacije (Bojan Navojec u drugoj priči, Radoslav Milenković i Srđan Todorović kao dekadentni slikar i profesor u trećoj i ničim izazvana govorna mana koju „vozi“ Nataša Marković takođe u trećoj priči).

Međutim, zahvaljujući upadljivom dizajnu i veštoj, vrlo agilnoj režiji, „Nebesa“ makar nisu dosadan film ma koliko povremeno plesala na rubu iritacije.

Potkradaju se Dragojeviću i poneke faktografske greške u tom dizajnu, recimo mešanje „tekovina“ ranih i kasnih devedesetih u prvoj priči, ali najveći problem su neki teološki elementi koji se gube u prevodu od originala preko intelektualnih „tropa“ do filma. Naime, koncepti greha i milosti (što su i nazivi prva dva poglavlja) su slični u svim „školama“ hrišćanstva, a zlatno tele (naslov trećeg poglavlja) jasan je biblijski element. Čudo kao vezivno tkivo je takođe osnovni element svake vere.

Do razilaženja dolazi u poimanju oprosta i koncepta jurodivosti (i Stojan i Gojko u obe inkarnacije su zapravo jurodivi, „svete budale“). Ovo potonje je koncept značajan za rusko pravoslavlje i tamošnja narodna verovanja, što je, recimo, Kiril Serebrenikov sjajno ukomponovao u svoj film ,,(M)učenik“ (,,The Student“, 2016). Ali se ne prevodi toliko glatko u srpski kontekst i deluje pomalo ekscesno.

Dragojeviću svakako cilj nije bio da uvredi verujuće ljude, što zapravo i ne čini, mada jasno targetira određene verske strukture, posebno u sprezi s državnima. Problem je u tome što je Dragojević očito više pazio na te verujuće ljude nego što je on sam verovao svojoj filmskoj publici koju je „nahranio“ parolama i šokovima, u nečemu što je na kraju samo bizaran film.