Funk YU

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svi smo čuli pesmu Ulica Jorgovana Darka Domijana. Na radiju u originalnoj verziji ili na terasi nekog hotela na Jadranu u izvođenju lokalnog tezga-benda ili klavijaturiste-pevača. Pesma kao pesma, tipičan jugoslovenski šlager.

Ali, zapravo, od same pesme je mnogo zanimljivija priča o singl-ploči koja je postala hit u kolekcionarskim krugovima par decenija nakon što je originalan i prilično veliki tiraž rasprodat. Razlog tome nije naslovna pesma „singlice“ nego njena B-strana. Na njoj se nalazio žestoki fank-komad Zlatokosa koji se tada, 70-ih godina prošlog veka, baš i nije toliko vrteo, ali je koju deceniju kasnije postao hit među di-džejevima koji su ponovo otkrili to blago i krenuli da vrte i remiksuju na svojim žurkama.

Potraga za pločom ujedno je i inicijalna kapisla za potragu u kreativnom dokumentarcu Franka Dujmića, Funk YU. Ova hrvatsko-crnogorska koprodukcija upravo je imala premijeru na 21. izadnju ZagrebDox festivala. Zanimljiva je i pozadinska priča o filmu čija je produkcija trajala dugo i delimično je finansirana donacijama zainteresovane buduće publike, što inače nije naročito česta praksa u kinematografiji ovih prostora.

Franko Dujmić od početka zauzima ležerni, pomalo zezatorski stav „kastujući“ samog sebe kao mladog i „zelenog“ kolekcionara kojem je Domijanova ploča „sveti gral“ koji treba negde nabaviti ili „iskopati“. Da bi za to imao ikakve šanse, Franko mora da angažuje stručnjaka za takve potrage, Jerka (Jerko Marčić) koji će ga usmeravati, ako ne i direktno voditi. Frankov put vodi od Podgorice i Peđe Radovića, preko Toše u Skoplju, Dr Smeđeg Šećera u Rijeci, ekipe oko prodavnice Yugovinyl u Beogradu, trojice di-džejeva u Ljubljani i na kraju nazad u Zagreb na „konvenciju“ regionalnih di-džejeva koji vrte opaki fank.

Putem će Franko, a i mi ćemo s njim, naučiti dosta toga o istoriji fank i pop-muzike ovih prostora, audiofiliji, kolekcionarstvu i konceptu „kopanja“. Poslednje dve stvari nisu iste, ponekad čak i stoje u koliziji. Jer kolekcionari vole da kupuju, prodaju i pokazuju svoju kolekciju, a „digeri“ da iskopaju zaboravljeni raritet, podele ga s drugima i na taj način sačuvaju od zaborava.

Mnogo toga je, ako ne i skoro sve, u Funk YU čisti „gimik“ i jasni su razlozi zašto je Dujmić tom pristupu pribegao. Film sve vreme zabavlja gledaoca i drži mu pažnju u formatu od 80-ak minuta, iako je tu realno bilo materijala možda za srednji, „televizijski“ metar. Uz to, film je visokostilizovan, lepo dizajniran, kompetentno smontiran, pa zbog toga i na režijski pametan način zaobilazi konvencije „govorećih glava“, odnosno takve neizbežne momente organski ubacuje u detaljnije dizajniranu pozadinu.

Naravno, ima Funk YU i svojih problema koji su uglavnom rezultat mladalačke nadobudnosti i precenjivanja sopstvenih mogućnosti. Na primer, ne uspevaju baš sve fore i fazoni koji se gotovo rafalno ispaljuju što kroz Dujmićev skript, što kroz Marčićeve improvizacije, a i sagovornicima se ponekad toleriše ne baš utemeljeno „loženje“ i hvalisanje. Iskusnijim gledaocima će tako vrlo brzo postati jasno da nas režiser pomalo vuče za nos tako što razvlači svoj materijal preko svojih mogućnosti.

Međutim, Funk Yu svoju misiju na kraju ispunjava, nedostacima uprkos. S projekcije ćemo izaći zabavljeni, nasmejani ili čak ozareni. Sigurno ćemo poželeti da uzmemo da slušamo muziku, pa zašto to ne bi bio jugoslovenski fank, idealno na ploči!