Drop

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moram da priznam, dragi čitaoci, da nikako ne kapiram mehaniku romanse u sadašnjem trenutku. Nekada se znalo: bioskop i zajednička kanta kokica da se prsti dodiruju, ali svakom svoje piće. Posle šetnja po gradu makar do idealnog kafića gde se slažu utisci i planiraju daljnje aktivnosti, možda neka izložba, koncert, „klabing“ ili, pak, neka klopa ili još šetnje u dvoje, daleko od nepredvidljivih gužvi, što je možda i najbolje. Sve je to elegancijom podsećalo na tango, ali bez strogih sudija koji bi brojali greške i promašene korake. Ili to tako biva u dvadesetima.

Možda sam, sad sa četrdeset i kusur, samo mator, pritisnut dnevnim brigama porodičnog života, pa stoga ispao iz štosa. Možda se samo užasavam depersonalizovane komunikacije i aplikacija za sve, pa i za „uparivanje“. Svakako, ako ne bih okretao na komediju, verovatno na tragu neprijatne „stend-up“ improvizacije, ceo taj svet nalaženja, sastanaka i upoznavanja preko komunikacije „zatvorenih karata“ bih percipirao kao ne naročito originalan psihološki horor.

Drop Kristofera Lendona (Happy Death Day oba dela, Freaky, scenario još za Paranormal Activity serijal) napeti je triler smešten u okruženje prvog sastanka između dvoje zrelih ljudi koji se ne odvija po planu. A i za sastanak, i za očekivanja, i za njihovo iznevereavanje krive su, makar delom, aplikacije.

Vajolet (Megan Fahi, zvezda serija The Bold Type i The White Lotus) je udovica i samohrana majka u tridesetim godinama, a radi kao psihoterapeutkinja za žrtve traume i nasilja u vezi. Ona je to i sama bila: njen pokojni muž Blejk (Majkl Šej u flešbek scenama) ju je maltretirao, a još od uvodne scene se sugeriše da ga je ona možda u samoodbrani ubila. Bilo kako bilo, Vajolet od Blejkove smrti nije izlazila na sastanke s muškarcima, ali je Henri (Brendon Sklenar, nedavno viđen u It Ends with Us i seriji 1923) pokazao izuzetnu upornost, strpljenje i takt kako bi je izveo. Henri je inače istih godina kao Vajolet, fotograf je i radi za gradonačelnika Čikaga.

Vajolet uredi čuvanje za svog sina Tobija (Džejkob Robinson) tako što pozove svoju sestru Džen (Vajolet Robinson) da pazi na njega dok je ona po prvi put odsutna iz kuće uveče. Njihov sastanak je zapravo večera u finom restoranu, popularnom mestu za romantične izlaske, na vrhu jednog od čikaških solitera odakle se vidi ceo grad. Henri malo kasni, pa Vajolet odlučuje da ga sačeka na šanku gde se upušta u konverzaciju sa šankericom (Gejbrijel Rajan) koja se nagledala svega, „sapatnikom“ Ričardom (Rid Dajamond, možda ga se sećamo kao detektiva Kelermana u seriji Homicide) koji takođe čeka svoju pratilju Dajen s kojom ima susret naslepo, kao i sa ljigavim i lagano pijanim pijanistom Filom (Ed Viks).

Henri dolazi i sve kreće lagano i ugodno, on je i uživo pun razumevanja i strpljiv. Ne smeta čak ni to što im je konobar Met (Džefri Self) neiskusan, brbljiv i u tome pomalo netaktičan. A onda Vajolet počinju da dolaze poruke na mobilni telefon preko servisa nalik na Air Drop, što podrazumeva da ih šalje neko iz restorana sa petnaestak metara udaljenosti ili manje. Vajolet je zbog toga, očekivano, iznervirana, a Henri pokušava da je smiri i pokaže zdravu dozu razumevanja za njene osećaje.

U početku su to „mimovi“ s interneta i neslane šale, ali se ubrzo otkriva da ona nije izabrana slučajno. Ko god da joj to šalje, ima svog „čoveka“, maskiranog napadača, u njenoj kući, pa joj tako preti. Ista osoba takođe pomno prati i prisluškuje situaciju u restoranu. Od nje zahteva da preduzme tačno određene korake, a konačna meta je upravo Henri, i to zbog svog posla, jer je video i snimio nešto što nije smeo.

Pitanje je ko je koristi kao figuru u toj morbidnoj šahovskoj partiji. Je li to konobar? Je li to možda gost sa kojim se slučajno sudarila na ulasku? Je li to pripiti pijanista? Ili možda neko iz većeg društva raspojasanih gostiju? Vajolet je takođe u problemu jer ne želi biti otkrivena, kako od strane Henrija, tako i od strane osoblja restorana koje već primećuje da se čudno ponaša, a mora nekako i ubediti napadača da sarađuje s njim dok zaista ne želi da naudi Henriju koji joj se jako dopada kao osoba.

Dok Drop ide linijom ekonomičnog trilera s tek nekoliko likova i snimljenog na samo dve lokacije, odlično se drži. Kao prekaljeni scenarista i reditelj sklon inovaciji jasnih koncepata u žanrovskom filmu, Kristofer Lendon sjajno kontroliše situaciju i dozirano dodaje na napetosti u, čini se, sasvim običnim i očekivanim situacijama. Kompozitor Ber MekKriri, direktor fotografije Mark Spajser i montažer Ben Boduin mu tu zdušno priskaču u pomoć solidno odrađenim poslom, bilo da je reč o tačno pogođenim i tempiranim „uletima“ muzike, švenkovima i vožnjama koji nam otkrivaju tačno onoliko mikro-topografije koliko je potrebno ili ubačenim „akrobacijama“ koje nas zabavljaju dovoljno da ne primetimo da scenario na momente ostaje bez „pogonskog goriva“.

Lendon takođe zna da, kada se u trileru ili hororu podižu ulozi, likovi i njihove emocije moraju biti pravilno „usidreni“. Iako nije sam pisao scenario (to su učinili Džilijan Džejkobs i Kris Rouč koji takođe stoje iza filmova kao što su Truth or Dare i Fantasy Island), Kristofer Lendon zna da ga „pročita“ i usmeri glumce. U tom smislu, Megan Fahi i Brendon Sklenar su izvanredni i pojedinačno, ali i zajedno, jer između njih sve pršti od izrazito uverljive hemije. Ostali, u teoriji, imaju manje posla, odnosno po jedan ili dva sentimenta koji moraju pogoditi, ali i njihove interpretacije su vrlo dobre: Vajolet Bin je bezobrazna taman koliko treba kao Džen, Džefri Self izvodi izuzetnu improvizaciju na tragu „krindža“ i anti-komedije, a Rid Dajamond skriva jednu neodređeno preteću notu iza smotanosti i slatkorečivosti.

Problem s filmom, međutim, nastupa na kraju i izvire upravo iz uloga koji su prethodno podignuti do „nebeskih visina“. Jednostavno rečeno, to sve treba nekako raspetljati, scenario u tom smislu ide na nagla rešenja koja zahtevaju previše „saradnje“ od gledaoca da ne primeti logičke rupe, a Kristofer Lendon kao da nema kuda, osim da to izvede kroz žanrovske „set-pis“ sekvence koje pomalo odudaraju od onoga što smo do sada videli. Možda bi Drop ispao bolje da je reditelj napisao i završnu ruku scenarija, ali i ovako je prilično dobar i efektan triler.