Being Charlie

2015.

režija: Rob Reiner

scenario: Nick Reiner, Matt Elisofon

uloge: Nick Robinson, Morgan Saylor, Cary Elwes, Susan Misner, Devon Bostick, Ricardo Chavira, Common

Kada sam pročitao naslov filma, poželeo sam da isti bude o nasilno mobiliziranom vijetnamskom vojniku koji nakon pada Saigona beži u Ameriku da bi se tamo suočio sa teškoćama predrasudama koje bi, vođen nesalomivim duhom i željom za slobodom, prevladao i postao prihvaćen član društva. Pusti snovi, Being Charlie je sasvim drugačija životinja, posve odomaćena u američkoj kinematografiji od televizije, preko Hollywooda do Sundance-Tribeca nezavisnog filma, ona u kojoj je naslovni junak privilegirani klinac, deo hollywoodsko-političkog plemstva koji se drogira i svog karikaturalno drvenog oca dovodi u probleme.

Ne kažem, ima tu vickastih momenata, sa nečim takvim film i počinje. Charlie (Robinson) beži iz ko-zna-već-kojeg hrišćanski dosadnog, na molitvu orijentiranog i u tri pizde materine lociranog rehabilitacionog centra po redu tako što, da bi maznuo ključeve, razbija vitraž na crkvenom prozoru, a kada mu neka dobra duša stane, on opljačka njenu bolesnu majku za lekove kako bi se nadrogirao. Potom telefonskim putem probudi drugara (Bostick), upravo zaspalog na toploj guzici neke cure, i iscima ga da dođe po njega. Mali seronja očito ima talenta.

Međutim, stvari u kući nisu tako svilene. Nežna majka (Misner) mora da se skloni pred drvenim ćaletom (Elwes) koji se pritom nalazi na početku kampanje za guvernersku fotelju i u tom poslu više liči na Arnieja nego li na western-epizodistu Reagana. Ćale shvata da mu se više isplati da klinca opet sakrije u neki rehabilitacioni centar nego da ga pusti da klošari i drogira se, pa se Charlie nađe pod striktnom kontrolom onog Meksikanca iz Desperate Housewives. Nakon uvodnog (očekivanog) ludačenja a la One Flew Over the Cuckoo’s Nest, klinac potpomognut vlastitim smislom za humor i poznanstvom sa devojkom Evom (Saylor) uspeva da se domogne “uslovne slobode”, odnosno polu-otvorene institucije gde mu je gazda “premudri” Common.

I tu je jasno da su autori ispucali većinu fora i fazona koje su imali. Takođe je belodano da su ispucali i skoro sve kliše momente, pa čak i struktura odlazi u kurac, a postupci postaju gotovo slučajni i prigodni. Lako za malog seronju koji želi slobodu, pa je spreman da se folira dok i sam ne poveruje. Ali otkud nekome ideja da neko ko se skinuo sa horsa i izdržao toliko dugo prosto želi da se pukne u javnom klozetu i da spava kao klošar na ulici? Pre toga, otkud nekome ideja da bi hors bio izabrana droga klincu koji može sebi da priušti i skuplje stvari? Kome bi palo na pamet da flaša vina vodi nazad u ponor droge? (Ovo je više retoričko pitanje, time su nas plašili autori onih kretenskih brošura i predavanja kojima smo bili zasipani kroz većinu osnovne i srednje škole.)

Usput, priča sa curom ne vodi nikamo, iako gradi očekivanja. A najiritantniji detalj od svih je činjenica da otac i sin Reiner u ključnom trenutku moraju hitno “prodati” obrat koji su “telefonirali” pre bukvalno minut vremena. Tek kada se film završi možemo da odahnemo.

Rob Reiner je nekada bio autor na kojeg se moglo računati. Mislim, Misery, Stand by Me, A Few Good Men, When Harry Met Sally... Čak i kad to nisu bili impresivni filmovi, bili su u najmanju ruku pristojni. Međutim, ostarilo se, pa sad čak i The Bucket List zvuči kao nedostižan domet. Nick Reiner je njegov sin i ova priča (i scenario koji je napisao zajedno sa ortakom sa rehabilitacije i filmskim analfabetom Mattom Elisofonom) je deo njegove autobiografije. Sinak je očito hteo nekakvu terapiju i ćaća mu je to pružio potajno se nadajući da će time svoju karijeru povesti putem oporavka. U redu, bolje je od njegovog prethodnog filma, And So It Goes, ali to i nije neko dostignuće, verujte mi.

And So It Goes

2014.

režija: Rob Reiner

scenario: Mark Andrus

uloge: Michael Douglas, Diane Keaton, Sterling Jerins

Gerijatrijske komedije su postale standard u Hollywoodu u poslednje vreme. Možda studiji kapiraju da se stariji glumci kotiraju bolje nego mlađi, pa ih puštaju da se glupiraju u nadi da će izazvati simpatije i pokupiti neku kintu. Ne kažem, kada glumci žicu pogode kako treba, najčešće referirajući se na svoje standardne uloge iz mladosti, ti filmovi znaju biti nostalgični i simpatični. Eto, recimo, Stand Up Guys (koji fino varira krimi i staračke stereotipe) i donekle Grudge Match (koji pokušava da odgovori na kafansko pitanje da li je jači LaMotta ili Rocky). Kada stereotip ode u karikaturu i kada se nevešto slede moderni trendovi (tipa Hangover), dobijemo sranje nivoa Last Vegas.

Shvatite ovo vrlo okvirno, prvo pravilo, barem kad su u pitanju filmovi, je da nema pravila. Neke formule jednostavno rade, a neke ne. Recimo, štos po kome su sadašnji penzići liberalniji i buntovniji od svoje dece je duboko utemeljen u stvarnosti: ti penzići su bili hipici, njihovi klinci su odrastali kada je sva sloboda već bila neupitna. Generacijske razlike su već same po sebi standard, klasne, mentalitetske i ine isto tako.

Zapravo, najteže je postići ono što And So It Goes pokušava: uklopiti par elemenata, nijedan izrazito prisutan, i sve smućkati u gerijatrijsku romantičnu komediju. Nije da ne postoje gledljive staračke romantične komedije, ali treba pamtiti da je romantična komedija kao žanr već prilično potrošena i da je danas teško napraviti dobru romantičnu komediju uopšte, da deluje iskreno, sveže, možda čak i originalno. Moram li da naglasim da And So It Goes ne uspeva?

Dakle, imamo jednog tipičnog bogatog drkoša Orena (Douglas). On ne voli ljude ni pse, a voli da maltretira susede zbog toga što je bogat pa mu se može. Voli i da pije i da vređa, sklon je light rasističkim ispadima. On živi u apartmanu dok pokušava da skupo proda svoju kuću i odseli se u Vermont da provede penziju pecajući. E, sad, razlog za njegovo drkadžijstvo je što je udovac, mnogo je voleo svoju ženu, a ona je umrla. Zapravo, u životu je znao jedino da mlati lovu, dok je sve drugo zajebao, uključujući i odgajanje sina koji je postao narkoman.

Sa druge strane, imamo njegovu prvu susedu, takođe udovicu, koja se zove Leah (Keaton) i koja mu je sušta suprotnost. Ona je neka vrsta majčinske figure celoj apartmanskoj zgradi, dobra sa svima, mila i draga. Njen san je da postane lounge pevačica, ali nema dovoljno čvrstine da pod stare dane izgradi karijeru.

Jasno kao dan, Oren i Leah se ne podnose, ali će u odsudnom trenutku početi da se međusobno pomažu, kako bi ona malo očvrsnula, a on malo smekšao. Katalizator za tu priču će biti Orenova unučica (Jerins) koju on mora da pričuva dok joj je otac u zatvoru...

Priča je standardna, kao što vidite. Ako se odigraju karte kako treba, to bi mogao biti film za nedeljno popodne na televiziji ili čak umereno smešna komedijica. Ali skoro sve je pogrešno od starta, urađeno bez ikakve mere i svedeno na preterivanje. Oren je repriza Melvina Udalla iz As Good as It Gets (Andrusov scenario), a izgleda da Jack nije pokazao interes za ulogu. Ništa, smanji ekscentričnost, potenciraj više bogataštvo, i eto Michaela Douglasa u jednoj od svojih lošijih, jednodimenzionalnijih uloga. Diane Keaton neka bude Diane Keaton iz svakog filma u poslednjih X godina, potenciraj koliko je tužna, matora i dobra.

Pojedinačne scene su tek užas za sebe. Kada vidite velikog psa, znajte da će se ili pokenjati na travnjak ili naguziti plišanog medveda. Scena u kojoj trojac posećuje klincezinu mamu je dno patetike, a scena porođaja je sablažnjavajuća. To je i centralni problem, to lenjo preterivanje i potenciranje određenih stvari. Narkomanka ne može biti samo odršana, mora biti ispovraćana. Oren ne može dati savet, Leah će prvu pravu tezgu dobiti od njega. On ne može samo biti fini prema susedima, mora sam izvesti porođaj.

Rob Reiner je nekada bio značajan autor, ali čini se da su ta vremena davno prošla. Nećemo imati prilike da ponovo vidimo When Harry Met Sally ili A Few Good Men. Čini se da je čak The Bucket List, uprkos svim svojim manama i nelogičnostima, samo bljesak slavne prošlosti. Šteta je gledati takvu stvaralačku krizu i takvo otaljavanje pred kraj karijere. And So It Goes je film na koji nikome ne može služiti za ponos. Ni meni koji sam ga odgledao, a još manje nekome ko ga je napisao, odobrio, snimio. Izbegavanje.