11.4.17

Being Charlie

2015.
režija: Rob Reiner
scenario: Nick Reiner, Matt Elisofon
uloge: Nick Robinson, Morgan Saylor, Cary Elwes, Susan Misner, Devon Bostick, Ricardo Chavira, Common

Kada sam pročitao naslov filma, poželeo sam da isti bude o nasilno mobiliziranom vijetnamskom vojniku koji nakon pada Saigona beži u Ameriku da bi se tamo suočio sa teškoćama predrasudama koje bi, vođen nesalomivim duhom i željom za slobodom, prevladao i postao prihvaćen član društva. Pusti snovi, Being Charlie je sasvim drugačija životinja, posve odomaćena u američkoj kinematografiji od televizije, preko Hollywooda do Sundance-Tribeca nezavisnog filma, ona u kojoj je naslovni junak privilegirani klinac, deo hollywoodsko-političkog plemstva koji se drogira i svog karikaturalno drvenog oca dovodi u probleme.

Ne kažem, ima tu vickastih momenata, sa nečim takvim film i počinje. Charlie (Robinson) beži iz ko-zna-već-kojeg hrišćanski dosadnog, na molitvu orijentiranog i u tri pizde materine lociranog rehabilitacionog centra po redu tako što, da bi maznuo ključeve, razbija vitraž na crkvenom prozoru, a kada mu neka dobra duša stane, on opljačka njenu bolesnu majku za lekove kako bi se nadrogirao. Potom telefonskim putem probudi drugara (Bostick), upravo zaspalog na toploj guzici neke cure, i iscima ga da dođe po njega. Mali seronja očito ima talenta.

Međutim, stvari u kući nisu tako svilene. Nežna majka (Misner) mora da se skloni pred drvenim ćaletom (Elwes) koji se pritom nalazi na početku kampanje za guvernersku fotelju i u tom poslu više liči na Arnieja nego li na western-epizodistu Reagana. Ćale shvata da mu se više isplati da klinca opet sakrije u neki rehabilitacioni centar nego da ga pusti da klošari i drogira se, pa se Charlie nađe pod striktnom kontrolom onog Meksikanca iz Desperate Housewives. Nakon uvodnog (očekivanog) ludačenja a la One Flew Over the Cuckoo’s Nest, klinac potpomognut vlastitim smislom za humor i poznanstvom sa devojkom Evom (Saylor) uspeva da se domogne “uslovne slobode”, odnosno polu-otvorene institucije gde mu je gazda “premudri” Common.

I tu je jasno da su autori ispucali većinu fora i fazona koje su imali. Takođe je belodano da su ispucali i skoro sve kliše momente, pa čak i struktura odlazi u kurac, a postupci postaju gotovo slučajni i prigodni. Lako za malog seronju koji želi slobodu, pa je spreman da se folira dok i sam ne poveruje. Ali otkud nekome ideja da neko ko se skinuo sa horsa i izdržao toliko dugo prosto želi da se pukne u javnom klozetu i da spava kao klošar na ulici? Pre toga, otkud nekome ideja da bi hors bio izabrana droga klincu koji može sebi da priušti i skuplje stvari? Kome bi palo na pamet da flaša vina vodi nazad u ponor droge? (Ovo je više retoričko pitanje, time su nas plašili autori onih kretenskih brošura i predavanja kojima smo bili zasipani kroz većinu osnovne i srednje škole.)

Usput, priča sa curom ne vodi nikamo, iako gradi očekivanja. A najiritantniji detalj od svih je činjenica da otac i sin Reiner u ključnom trenutku moraju hitno “prodati” obrat koji su “telefonirali” pre bukvalno minut vremena. Tek kada se film završi možemo da odahnemo.


Rob Reiner je nekada bio autor na kojeg se moglo računati. Mislim, Misery, Stand by Me, A Few Good Men, When Harry Met Sally... Čak i kad to nisu bili impresivni filmovi, bili su u najmanju ruku pristojni. Međutim, ostarilo se, pa sad čak i The Bucket List zvuči kao nedostižan domet. Nick Reiner je njegov sin i ova priča (i scenario koji je napisao zajedno sa ortakom sa rehabilitacije i filmskim analfabetom Mattom Elisofonom) je deo njegove autobiografije. Sinak je očito hteo nekakvu terapiju i ćaća mu je to pružio potajno se nadajući da će time svoju karijeru povesti putem oporavka. U redu, bolje je od njegovog prethodnog filma, And So It Goes, ali to i nije neko dostignuće, verujte mi.