15.4.17

Middle School: The Worst Years of My Life

2016.
režija: Steve Carr
scenario: Chris Bowman, Kara Holden, Hubbel Palmer (prema romanu Jamesa Pattersona i Chrisa Tebbettsa)
uloge: Griffin Gluck, Lauren Graham, Alexa Nisenson, Thomas Barbusca, Andy Daly, Adam Pally, Isabella Moner, Efren Ramirez, Retta, Rob Riggle

Ono što Amerikanci zovu “middle school”, a što bi kod nas bili viši razredi osnovne škole, često su zaista najgore godine u odrastanju neke individue. Sa jedne strane, tu je sistem koji je rigidniji nego u nižim razredima i klinci su na akademskom nivou prepušteniji sami sebi i svojim sposobnostima. Sa druge, počinje da se formira pritisak grupe i uniformnost izgleda, ponašanja i stavova postaje vrlo važan faktor. Sa treće, imamo pubertet i psiho-fizičke promene nad kojima imamo vrlo malo ili nimalo kontrole.

Međutim, Middle School: The Worst Years of My Life, film štancera gluposti Stevea Carra po motivima “young adult” romana iz serijala koji zajednički potpisuju autor krimića James Patterson i Chris Tebbetts, ne bavi se skoro ničim od navedenih problema. Zapravo, šteta je da takvu šansu propušta imajući u vidu vrlo specifične godine protagoniste i u suštini retko prikazano “prirodno” okruženje škole u kojoj on provodi dobar deo dana. Čak je i u naslovu prevara: niti vidimo da je baš taj period života posebno loš, niti lošost dolazi kao posledica godina, već sasvim drugih stvari, niti su u pitanju baš godine, već period od možda dva meseca.

Film prati dečaka Rafea (Gluck) koji je nadaren za crtanje i posvećen svojim stripovima toliko da ne spava noću, ali je takođe i sklon ekscesima i u večitom problemu sa autoritetima u novoj školi. Tamo železnom rukom vlada direktor Dwight (Daly) koji se u svakom trenutku poziva na set pravila iz knjige koju učenici moraju znati napamet. Kada mu direktor oduzme i uništi svesku sa skicama, Rafe priprema osvetu tako što će prekršiti svako pravilo iz knjige. U tome mu direktno pomaže jedini drugar Leo (Barbusca), a indirektno prva simpatija (Moner) i jedini nastavnik koji nije opsednut pravilima i standardizovanim testovima (Pally).

Stanje nije ništa veselije ni kod kuće. Familija još uvek žali za gubitkom srednjeg brata. Sestra (Nisenson) je u redu (koliko mlađa sestra može biti), ali njen interes gravitira oko psa. Prezaposlena majka (Graham) ima dovoljno ljubavi, nežnosti i razumevanja za Rafea, ali pored toga što nema uvek vremena, ima i novog dečka kojeg deca zovu Medved (Riggle), a koji je samoljubiv, glasan, nepristojan, u njenom prisustvu ljigav, a u odsustvu otvoreno neprijateljski nastrojen prema klincima. Dakle, u svakom slučaju sranja ne manjka.

Ako obuzdamo nevericu glede tehnikalija i uopšte izvedivosti tih akcija, moramo priznati da su spačke kreativne i zabavne. Teško je poverovati da bi jedan ili dvoje klinaca za noć oblepili celu školu šarenim papirićima, ili namestili da zvono prdi, ili sagradili akvarijum oko vitrine za trofeje, ili šta god već, ali zamišljati tako nešto je svakako zabavno. Pritom je protivnik atraktivan, Andy Daly ga igra sa žarom, a zamenicu mu igra komičarka Retta. Takođe, Efren Ramirez (Pedro iz Napoleo Dynamite) je neprocenjiv kao domar.

U kućnim scenama Medved uglavnom podiže dinamiku, ali to čini udarajući po jednim te istim štosevima. Nasuprot njemu, majka je dosta potrošena kao lik, sestra do odsudnog trenutka prilično statična i ograničena klišeima, a ni pas nije zabavan kao što bi se očekivalo od filmskog ljubimca. Scena uništavanja automobila se može čitati kao zgodna posveta klasiku Ferris Bueller’s Day Off na koji Middle School... u teoriji liči.


Na kraju, ostaju stripovi, odnosno animacije koje se pojavljuju uvek u pravo vreme kao nešto što ćemo pamtiti kod ovog filma. One su savršeno zabavne i, ma kako štos bio isfuran, razmrdavaju film baš kada je to najpotrebnije. Inače opterećen klišeima, od obaveznog siledžije, pa do obrata na kraju, te često karikaturalnim likovima, Middle School... je plitak i predvidljiv film, premda pitak i pratljiv. Ali dobro odglumljen i školski režiran, ne samo da je verovatno najbolje Carrovo ostvarenje, nego je i prilično pristojna zabava.