4.4.17

Blue Jay

2016.
režija: Alex Lehmann
scenario: Mark Duplass
uloge; Mark Duplass, Sarah Paulson, Clu Gulager

Znate ono kada ne ostavite prošlost za sobom, pa vas ona sustigne. Neugodan osećaj. Ili još gore, mislite da ste je ostavili za sobom, ali zapravo niste, pa vam ona upravlja životom preko nevidljivih niti i na kraju vas sustigne i smlavi. Jasno, svi se mi kajemo zbog nečega ili žalimo i pitamo se šta bi bilo kad bi bilo i to uglavnom činimo na svoju štetu. U formi opuštene šetnje i razgovora a la Linklater i Before trilogija, scenarista / glavni glumac Duplass i direktor fotografije / reditelj Lehmann nam nude živu demonstraciju toga sa Blue Jay.

Jim (Duplass) i Amanda (Poulson) su za vreme srednje škole bili par i nisu se videli dvadesetak godina dok slučajno ne nalete jedno na drugo u supermarketu u njihovom rodnom gradiću koji su oboje napustili. Slučajnost je htela da Jim treba da preuredi kuću svoje odnedavno pokojne majke, a Amanda da pomogne svojoj trudnoj sestri baš u isto vreme. Ostatak filma je razgovor između njih dvoje na lokacijama iz njihove zajedničke prošlosti: u jednom od retkih gradskih kafića, u radnji u kojoj su kupovali pivo (gde će se pojaviti i Clu Gulager kao jedini epizodni lik, prodavac), na jezeru gde su kao klinci blejali, u Jimovoj kući i naročito Jimovoj sobi, na verandi i u prikolici pick-upa... Polako ćemo se zapitati i otkriti zašto njihovi životi nisu baš savršeni kako su oni zamišljali, shvatiti da su oni jedno drugom bili ona velika ljubav, kao i zašto su se razišli i zašto im je to bilo traumatično.

Taj obavezni deo je nekako i najslabije izveden iz više razloga. Prvo, Mark Duplass je solidan improvizacijski mumblecore glumac i autor (što se i ovde vidi na opštoj ležernoj improv atmosferi i hemiji između njih dvoje), ali je previše napisao svoj lik tako da ne može dovoljno dobro da ga odigra u trenutku kada se očekuju jake emocije, pa klizi u afekt. Drugo, i ta struktura odmotavanja klupka do neprijatne istine i samo to saznanje su zapravo tipski i u toj tipskosti pseudo-pametni i u priličnoj meri moralizatorsko preseravanje. Tu se vidi ko je zapravo imao više kontrole nad filmom i da to nije najbolje rešenje.

Međutim, sa svoje strane se snimatelj i debitant u ulozi reditelja Alex Lehmann potrudio u onim aspektima koji su mu ostavljeni na volju. Ideja da film bude snimljen u crno-belim tonovima je briljantna i kao isticanje nostalgije kao centralnog sentimenta u filmu i u smislu portreta gradića koji nije ni zabit, ni provincijalan, ni prepun zla, ni ružan, samo je dosadan i neinspirativan mladoj osobi koja gotovo instinktivno oseća da mora pobeći odatle. Takođe, i iskrenost sa kojom je oslikana kuća kao sasvim obična predgradska kuća natrpana stvarima, a ne delo arhitektonske pornografije, te soba kao prava vremenska kapsula, tinejdžerska soba iz 90-ih, su za svaku pohvalu.


Za pohvalu je i vrhunska gluma koju demonstrira Sarah Paulson. Ona sjajno hvata “hintove” koje joj Duplass podigrava i nastavlja se improvizacijski na to, kreirajući jedan realističan i nijansiran lik iz slabije napisanog. Gluma je svakako jedna od jačih strana filma, možda i prvi razlog za pogledati čak i kad niste naročiti ljubitelj mumblecore “parlaonica”. Ograničenja izraza i pisanja ipak ne mogu pokvariti uživanje u ležernoj glumačkoj improvizaciji.