17.4.17

Ghost in the Shell

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Rupert Sanders
scenario: Ehren Kruger, Jamie Moss, William Wheeler (prema mangi Shirowa Masamunea)
uloge: Scarlett Johansson, Pilou Asbaek, Juliette Binoche, Takeshi Kitano, Michael Pitt, Peter Ferdinando, Anamaria Marinca, Danusia Samal, Chin Han

Ghost in the Shell je deo globalnog kulturnog nasleđa. Čim se pojavio u Japanu krajem 80-ih, strip je postigao kultni status koji je podignut na nivo globalnog fenomena 1995. godine sa animiranim filmom u režiji Mamorua Oshiija. Ključan pojam za razumevanje je cyberpunk žanr na čijoj je razmeđi Ghost in the Shell stajao: pre toga smo imali Terminatora, Blade Runner i Total Recall, kao i gomilu B filmova, da bi nakon toga usledio fenomen zvani Matrix na koji je Ghost in the Shell itekako uticao.

Ne smemo zaboraviti ni generalnu paradigmu 90-ih u kojima je distopija zamišljana kao trenutak kada se korporacije uzdignu iznad zakona i država, a mašine dostignu ili prestignu ljude koji su ih stvorili u koju se Ghost in the Shell i Matrix savršeno uklapaju. Globalni svet, post-rasni i post-nacionalni, već tada je bio zamisliv, a Ghost in the Shell je svemu dao distinktivno japanski šmek.

Zato je već sama najava hollywoodske igrane verzije dočekana sa skepsom od strane fanova mange i animiranog filma. Dug period priprema, scenaristi koji su se izmenjivali kao na pokretnoj traci da bi konačna brojka došla do tri imena i izbor Ruperta Sandersa za reditelja čija je najzvučnija karijerna referenca pre toga bila hollywoodska tezga Snowhite and the Huntsman tu su skepsu dodatno pojačali. Ali izbor Scarlett Johansson za glavnu glumicu fanove je, ni manje ni više, nego razjario. Povele su se, ne bez veze, rasprave o “izbeljivanju”, odnosno namernom dodeljivanju uloga ne-belaca belim glumcima radi očekivano većeg komercijalnog uspeha, a drugi su pod sumnju doveli i glumičine sposobnosti kao takve.

Dok raspravu o rasi treba ostaviti po strani jer, fanovi ne bi to smeli zaboraviti, tu se radi o kiborgu, dakle ne o u prirodi egzistirajućem biću, a i animirana cura je bila ne-japanski visoka i plavooka, o glumi Scarlett Johansson se da raspravljati. Njen lep izgled i sračunato prijatnu, a opet nekako distanciranu personu su sjajno usmeravali i koristili indie i arthouse reditelji, između ostalih i Sofia Coppola i Woody Allen, ali to nije umanjilo špekulacije o Scarlett Johansson kao glumici koja najviše glumi svojim telom, odnosno izgledom. Glumica se u poslednje vreme odlučila za radikalnu strategiju, a to je da skoro uopšte ne igra ljudska bića. U Her je glasom odigrala kompjuterski operativni sistem, u Under the Skin skoro bez reči vanzemaljku koja prvo “konzumira” ljude, da bi kasnije shvatila i doživela ljudske emocije koje nije imala, u Lucy naslovnu junakinju čije se super-moći neverovatno brzo razvijaju, a na to treba dodati i ulogu Black Widow u Marvelovom univerzumu. Dakle, kada se radi o akciji i entitetima koji nisu standardno ljudski, što sve u teoriji Ghost in the Shell je, sa Scarlett Johansson smo u sigurnim rukama.
Problem, dakle, nije u glavnoj zvezdi filma. Uglavnom nije ni u ostatku glumačke ekipe. Danski glumac Pilou Asbaek sasvim je efikasan kao “hard-boiled” snagator, Michael Pitt je vrlo efektan kao negativac, odnosno cyber-terorista, a sa Takeshijem Kitanom Sanders odaje počast ne samo glumačkoj i redateljskoj vedeti, već i celom japanskom žanrovskom filmu. Juliette Binoche igra taman toliko da naplati honorar, ali svejedno izgleda kao da je zalutala iz filma drugog profila, dok Peter Ferdinando nije dovoljno jak glumački da odigra korporativnog ljigavca za pamćenje, ali je ipak dobacio do nivoa probavljivog.

Problem nije ni u efektima koji jesu CGI, ali su urađeni sa stilom i stavom. Utisak upotpunjuju simpatično japanski, odnosno manga / anime detalji vrlo vešto istaknuti Sandersovom režijom, poput robo-gejši, pauka-tenka i robo-pauka koji se u jednom trenutku uplašeno povlače uza zid. Vizuelni identitet prepun je referenci i asocijacija na druge filmove, od cyberpunk klasika Blade Runner koji ide dotle da se namerno u kadru vidi neonska reklama za ugašenu avio-kompaniju Pan-Am, preko Matrixa, pa do art-filma maskiranog u blockbuster, Inception, i ekstravagance Lost in Translation (takođe sa Scarlett Johansson u jednoj od glavnih uloga).

Primetili ste da nisam napisao ni slova o radnji, i neka tako i ostane. Oni koji znaju radnju – znaju, a oni koji je ne znaju – i bolje da je ne znaju zbog ugođaja jednom kad film počne. Poznata priča je ispričana korektno, sa akcentom na vizuelnu komponentu i na akciju do te mere da se čini da je svaka priča između akcionih scena tu samo kako bi ih nekako povezala. U prve dve trećine filma je akcija toliko napeta da to čak i ne smeta.
Zasmetaće, međutim, tek u poslednjoj trećini i tako otkriti svojevrsnu prazninu u centru ovog zanatski više nego korektnog filma. Ghost in the Shell je od početka do kraja komercijalni projekat do te mere da mu je i logika takva, franšizna. Nema tu neke velikog otkrića ili velike istine, a i ono što ima je tu više reda radi, pa se čini da su se scenaristi zapletom i njegovim rasplitanjem bavili više u smeru ostavljanja prostora za nastavke (dalje dešavanje sa našom protagonistkinjom nakon što je saznala svoj pravu prošlost) i pred-nastavke (odnos sa majkom i dečkom), odnosno za novu franšizu koja može i ne mora imati veze sa izvornim stripovskim materijalom.

Za nauk može poslužiti i ne baš slavna sudbina animiranog nastavka, kao i pravilo da su franšize uspešnije ako nastaju spontano, nego ako se po svaku cenu forsiraju. Ghost in the Shell bi bio bolji film da se o franšizi mislilo kasnije, a da su pisci i reditelj našli makar minimum prostora za iskrenu emociju koja se mogla iščitati u originalnom animiranom filmu. Ovako je reč o korektnom filmu, zabavnom za jedno gledanje, ali ne boljem od toga.