2016.
scenario
i režija: Kevin Smith
uloge:
Harley Quinn Smith, Lilly-Rose Depp, Johnny Depp, Adam Brody, Jack
Depp, Vanessa Paradis, Austin Butler, Tyler Posey, Jennifer
Schwalbach Smith, Justin Long, Tony Hale, Genesis Rodriguez, Haley
Joel Osment, Ralph Garman
Kako
sam već pisao na blogu, volim Kevina Smitha. Njegove rane radove baš
volim, ono što je radio u novom milenijumu do neke granice volim, a
odatle sam spreman da oprostim recikliranja samog sebe i infantilne
štoseve jer su smešni. Ali, sa izuzetkom Red State, u
Smithovoj karijeri je silazna putanja ne samo prisutna, nego i očita.
Logično, čovek se više zanima sa kraćim i/ili kućnijim formama,
klipovima, podcastima, prozivanjem filmskih kritičara na društvenim
mrežama i slično, pa je evidentno da je za filmove izgubio interes
i kondiciju.
Iako
se može pomisliti da je problem samo u dugometražnim filmovima,
Smithov angažman na omnibusu Holidays je užasan na granici
uvredljivosti ili sabotaže, pa se može reći da mu je trenutna
“horor” faza nešto najgore što je i u teoriji mogao da snimi.
Toliko da mi dođe da se pitam kako je uopšte uspeo da prikupi pare
i glumce za tzv. “kanadsku trilogiju”, koja počinje sa
miskoncipiranim i pogubljenim Tuskom i čiji je središnji deo
familijarni projekat Yoga Hosers. Možda su nečije nade
usmerene prema finalu Moose Jaws (kao čuveni Spielbergov
film, samo na snegu i sa losom umesto ajkule, kaže Smith), ali
dozvoljavam sebi da se po tom pitanju svrstam u skeptike.
Elem,
zašto rekoh da je Yoga Hosers familijarni projekat? Zato što u
njemu uloge imaju svi članovi dveju familija. Smith se u svojim
filmovima i inače pojavljuje u cameo ulogama (i kao Silent Bob, ali
to je druga, lepša priča), ali dati glavnu ulogu svojoj kćeri, a
jednu epizodu ženi, to je već nepotizam. A šta tek reći na
činjenicu da je u celoj priči još jedna familija, razvedeni otac i
majka i njihovo dvoje dece? Dakle, Johnny Depp reprizira jednu od
svojih najgorih i najuvredljivijih imitacija, inspektora Guya
LaPointea, već viđenog u deus-ex momentu Tuska, njegova
bivša žena Vanessa Paradis se pojavljuje kao učiteljica koja, hm,
daje kontekst priči, drugu glavnu i naslovnu ulogu igra ne baš
talentirana i skoro nikako zainteresirana kćerka Lilly-Rose, a i sin
Jack je morao makar da ima cameo.
Kad
se dve familije sa internim napušenim sprdnjama spoje, za očekivati
istu takvu zajebanciju, internu i napušenu, što ne mora biti nužno
loše ako su ti štosevi koliko-toliko razumljivi publici, a nisu
usiljeni i reciklirani. To ovde nije slučaj i mi smo kao publika
osuđeni da patimo dok se oni možda, ali samo možda, zabavljaju.
Smith se očajnički trudi, dovija i koristi štosevima iz svojih
prošlih, boljih filmova kako bi tu zajebanciju uobličio u nešto
polu-koherentno i makar u tragovima interesantno. Ne ide mu, pa ne
ide.
Nije
da ima nekog smisla, ali hajdemo reći koju i o radnji filma. Dve
prodavačice iz jedne scene iz Tuska, obe srednjoškolke sa
imenom Coleen, troše svoju besmislenu egzistenciju na nezanimljivom
poslu, probama bezveznog pop-sastava, nečemu što liči na časove
joge i blenući u telefone na kojima im se odigrava celokupni
društveni život. Baš kada dobiju poziv od zgodnog frajera da dođu
na žurku, menadžerka radnje i maćeha jedne od njih im namesti
smenu na poslu. Kud će, šta će, one reše da zamole frajera da
žurku preseli kod njih u radnju. Sve bi bilo super da frajer i
njegova ekipa nisu neki prikriveni satanisti koji bi da žrtvuju
klinke. Međutim, to je tek manji deo problema jer tim delom Kanade
hara neumrli lokalni nacista sa vojskom svojih minijaturnih SS-ovaca
napravljenih od kobasice koji svoje žrtve sodomiziraju do smrti.
Ok,
bizarno je i više od toga nekako “random”, više u smislu
lupetanja, ali to nije problem ako autor zna šta bi s tim, kako bi
to složio i zapravo u šta. Recimo, ovako nešto zvuči idealno za
epizodu South Parka. Nije toliko problem ni ismevanje Kanađana
i njihove kulture zbog skoro svega što jesu (njihove dvojezičnosti,
njihovog govora, njihove hrane, njihovih životinja, njihovih
sportskih aktivnosti, bapske ljubaznosti starijih i razmaženosti
mladih, toliko da je samo falilo negde spomenuti Trudeaua ili njegov
kabinet), to sve barem 15-ak godina radi i South Park, koliko
činjenica da je to samo sebi cilj i da Smith time u suštini kupuje
vreme umesto da razvija bilo priču, bilo likove. Scene su preduge na
silu, snimljene tako da deluju odrađeno preko kurca, a u inflaciji
loših štoseva se gube i oni vredni.
Yoga
Hosers je loš trash film koji treba izbeći čak i ako ste
poklonik Kevina Smitha. Naročito ako ste njegov fan. Ali, poznajući
prave fanove, oni će film i pored mog i bilo čijeg upozorenja
pogledati prosto jer su fanovi. S tim u vezi, imam jednu molbu za
njih: ako ima nekog ko prati Smithov noviji internetski opus, neka
mi, lepo ga molim, objasni o čemu se tu radi i ima li Yoga Hosers
smisla, od naslova koji se ponavlja kao neka metiljava uvreda,
nadalje.
No comments:
Post a Comment