25.4.17

37

2016.
scenario i režija: Puk Grasten
uloge: Samira Wiley, Michael Potts, Marquise Gary, Maria Dizzia, Jamie Harrold, Evan Fine, Thomas Kopache, Lucy Martin, Sophia Lillis, Don Puglisi

Ubistvo Kitty Genovese 1964. godine u rezidencijalnom naselju Kew Gardens u Queensu primer je akta nasumičnog nasilja, ali je i slučaj koji je potakao brojna bihevioralna i socijalno-psihološka istraživanja. Naslov filma koji tom stvarnom slučaju prilati iz ugla fikcije i reimaginacije odnosi se na napis lista The New York Times o broju ljudi koji su ubistvu navodno svedočili, a da nisu našli za shodno sprečiti ga, čak ni pozvati policiju. Tekst se s vremenom pokazao kao neopravdano “pravednički besan” i senzacionalistički: niko nije svedočio celom toku događaja, već je možda desetak ljudi (nikako 37!) videlo ili čulo različite delove istog, a policija je pozvana, samo joj je trebalo vremena da dođe na mesto događaja. U odbranu Kittynih komšija na koje je nepravedno bačena ljaga, zvuci i krici koji su dolazili sa ulice su jednako tako lako mogli biti porodična svađa ili ulični incident nižeg intenziteta, nešto za šta se ne zove policija.

Danska glumica i autorica Puk Grasten se ipak više drži urbane legende nego kasnije ustavnovljene faktografije i zanima ju zašto tih desetak (ne baš 37-oro) ljudi nije pomoglo susedi u nevolji, odnosno čime su bili preokupirani da ne preduzmu nešto. Tako imamo crnačku familiju (Wiley, Potts, Gary) koja se tek doselila u zgradu i zapravo se bavi svojom unutarnjom dinamikom: otac i majka imaju različite metode odgoja sina i različite poglede na svet, pa su zaokupljeni svojom svađom. Slično važi i za belačku porodicu (Dizzia, Harrold, Fine) gde se majka bavi kažnjavanjem neposlušnog sina (koji usput brije na vanzemaljce) i ne primećuje da se muž sprema da je ostavi ili da krije još nešto osim porno-časopisa. Baba i deda (Kopache, Martin) koji žive sa autističnom unukom (Lillis) su Jevreji koji gledaju da se oporave od neobjašnjenog šoka koji im je priredila kćerka, a takođe su meta surovih zajebantskih telefonskih poziva. Puk Grasten se u svojoj priči dotiče i zgubidana (Puglisi) koji iz straha nije reagovao, te čudnih sestara-bliznakinja koji ni sa kim ne govore. Sama Kitty Genovese je tu sporedan lik, ovlaš povezan tek sa autističnom devojčicom i zgubidanom.

Problem je u pristupu koji se svodi na nevešto izmontirane priče iz komšiluka koje pritom nisu povezane, pa 37 izgleda kao mozaik kratkih filmova. To ne treba da čudi jer je ovaj dugometražni film izvučen iz istoimenog kratkometražnog koji se bavio samo jednim stanom iz susedstva. Čak bi verovatno bilo delotvornije izložiti radnju kroz odvojene priče po sistemu omnibusa, jer se njihovim mešanjem, a opet bez dovoljno poveznica da bi se to moglo nazvati hyperlinkom, zapravo ništa ne postiže.

37 zapravo ne dostiže svoj potencijal. Čak i ne deluje kao da ima nameru da objasni psihologiju ili socijalnu uslovljenost izostanka reakcije, koliko pokušava da ukaže na neka od društvenih kretanja. Tako vidimo senke holokausta kao globalne traume, ali i klicu “kurcobolje” generacija rođenih posle rata kojima je to jednako legitimna tema za šalu kao i sve druge. Vidimo odjeke malograđanštine i kulta porodice koja se drži skupa. Vidimo i pitanje rasizma na i ispod površine, te kako on utiče na svoje žrtve koje (više) nisu u neposrednoj opasnosti, ali svejedno ceo svet tumače u tom ključu.


Šteta da Puk Garsten ima talenta i discipline taman toliko da te teme prepozna i uvede ih u priču, ali ne i da ih smisleno razradi. Stvarni slučaj koji još uvek podiže interes javnosti, pristojna gluma uglavnom televizijskih glumaca i nešto atmosfere na tragu savremenog arthouse horora nisu dovoljni da smetnemo sa uma da 37 kao filmska celina ne vodi nikamo.