1.4.17

The Autopsy of Jane Doe

2016.
režija: Andre Ovredal
scenario: Ian Goldberg, Richard Naing
uloge: Bryan Cox, Emile Hirsch, Ophelia Lovibond, Michael McElhatton, Olwen Kelly

Ima li logičnijeg mesta za horor od mrtvačnice? Mislim, “setting” sa zamrzivačima u kojima su tela pokojnika, stolovima sa truplima i organima u teglama je jeziv sam po sebi. Dodajmo na to nešto urbanih legendi i zdravu dozu grobarskog humora i eto sjajnog mesta za susret. Obdukcija se, međutim, više koristi u drugim žanrovima, recimo proceduralima, ali i ona se kao postupak savršeno uklapa u okvire telesnog horora. Kao šlag na torti, u The Autopsy of Jane Doe narečena mrtvačnica je dodatno jeziva zbog toga što nije savremena, bolnička i sterilna, već upadljivo retro, iz 50-ih godina i u porodičnom vlasništvu spojena sa krematorijumom u nekakav grobarski biznis.

Radnja, međutim, počinje u nekoj drugoj kući u polu-ruralnom okruženju. Nastradao je stariji par, smrt je nasilna, a policija je ispod kuće otkrila napola zakopano telo mlade žene bez vidljivih tragova traume. Iako nadležni već imaju teoriju ko bi mogao biti kriv, hitna odbukcija bi morala odagnati svaku sumnju. Taj će posao obaviti otac i sin, Tommy (Cox) i Austin (Hirsch) tokom jedne noći baš kada se otac spremao da zatvori radnju, a sin da izađe u grad sa svojom znatiželjnom devojkom Emmom (Lovibond).

Ispostaviće se da Nepoznata (Olwen Kelly u sjajnom, nepomičnom izdanju zbog kojeg je prošla rigorozni trening joge i meditacije) nije sasvim običan leš, pa čak ni ordinarno čudan, jedan od onih koji vrsnim patolozima otkrije svoje tajne ako dovoljno duboko kopaju. Ne, reč je o telu koje daje kontradiktorne informacije o uzroku smrti na svakom koraku, čak i o onim stvarima koje se prvo utvrde, poput vremena smrti jer neki znaci ukazuju na jednu, a neki na drugu mogućnost. Nije da se Tommy i Austin sa svoje strane neće potruditi, ali obdukcija postaje sve čudnija i čudnija.

Kroz svoja prva dva od tri čina u ekonomičnom formatu od ispod 90 minuta, The Autopsy of Jane Doe je vrlo efektan horor, naročito u svojim detaljima. Uzmimo za primer zvonce oko noge jednog od pokojnika u zamrzivaču koje prvo upoznajemo kao urbanu legendu i starinsku praksu, da bi se kasnije pojavilo u sasvim drugom kontekstu pretnje. Ne samo da je dramaturgija izvedena izvrsno, po modelu one famozne čehovljevske puške i sa maksimalnom naplatom, već otvara nivo tradicionalnog i modernog, odnosno sujeverja i egzaktne nauke.

Takođe se i glumačka podela igra sa našim očekivanjima. Bryan Cox i Emile Hirsch ne samo da imaju pred sobom uverljive, trodimenzionalne likove, već i hemiju od posla otvrdlog oca i nežnog sina koji možda i nije za taj posao, dok je podatak o pokojnoj supruzi / majci ne samo komad informacije u njihovoj pozadini, već je dignut na nivo duha koji lebdi nad njima. Takvi likovi i, što je važnije, takvi glumci nam daju osećaj sigurnosti, doduše ne naročito čvrst, da ipak neće završiti kao hrana za monstruma kada se jednom probudi. A ni monstrum se zapravo ne budi, već sve oko njega klizi u nasilni haos.

Problem nastaje u trećem činu, na nivou otkrića, objašnjenja i raspleta. Čak i kad zanemarimo posvađanost sa internom logikom onoga što smo do tada videli, rešenje je nekako “na silu” i neuverljivo, kao pokušaj da se sve brzo zapakuje i otpremi dalje. Žicanje nastavka na samom kraju je standardna praksa koja, generalno gledano, mora prestati što pre. Problem tu nije u Ovredalovoj (Trollhunter) režiji, on ipak zna prodati i “jump scare” i napraviti efektnu scenu, koliko u scenariju dvojca Goldberg-Niang koji očito ne zna šta da napravi sa zanimljivom pričom i likovima nakon postavke i bazične razrade.


Nažalost, to nije redak slučaj sa savremenim hororom. Ali ovde baš sjebava očekivanja i kvari dojam.