31.3.17

War on Everyone

2016.
scenario i režija: John Michael McDonagh
uloge: Alexander Skarsgard, Michael Pena, Theo James, Tessa Thompson, Stephanie Sigman, Caleb Landry Jones, David Wilmot, Malcom Barrett, Paul Reiser

U teoriji sve zvuči sjajno. John Michael McDonagh (The Guard, Calvary) izlazi iz geografskog okvira Irske i odlučuje se na američki prvenac. Pritom je u pitanju njegov prirodni žanr – krimi-komedija sa nešto crnog humora i obiljem referenci od popularne do visoke kulture i filozofije. Međutim, ono što je uspelo u The Guard i Calvary, pa i u američkom prvencu njegovog brata Martina, Seven Psychopats, da ne pominjemo In Bruges, u War on Everyone nekako visi.

Možda je problem u tome što War on Everyone nikako ne uspeva da nas “zakači”, odnosno da mu je “udica”, odnosno uvodna sekvenca, odveć slaba za pravog filmofila. Mislim, dva pandura u odelima jure pantomimičara, stižu ga i sprdaju se pitanjem hoće li ovaj ispustiti glas od sebe ako ga udare autom. Ta uvodna scena je paradigmatična za sve ono što se kasnije ispostavlja kao problem, a to je pitanje koje nam visi nad glavom: čega je tačno pokušaj War on Everyone, pošto “straight” film nije, radi li se tu o parodiji ili postmodernoj redefiniciji žanra i kojeg tačno žanra od nekoliko ponuđenih.

Osnova je cop-buddy krimi-komedija koja kombinuje fore i fazone iz klasika žanra, od Lethal Weapon preko Starsky and Hutch do Tango and Cash, i ta osnova je pojačana vizuelnim identitetom koji podseća na posvetu 70-ima. Mislim, pandurski duo (Skarsgard, Pena) u odelima i retro automobilu sa pustinjskim pejzažom New Mexica u pozadini, njihova praksa da nameštaju dokaze, maltretiraju i ucenjuju kriminalce, te njihov nadrkani šef (Reiser). Iz tog miljea su i negativci, engleski aristokratski “mastermind” prefinjenih manira i izvitoperene mašte (James) i njegov pomoćnik nedefinirane seksualne orijentacije (Jones).

Donekle se isto može reći i za pomagače, bivšu striptizetu (Thompson), muljatora (Wilmot) i nevoljkog doušnika (Barrett). Problem tonalne nekonzistentnosti je primetan i kroz njih jer balansirajući između loših momaka i onih još gorih oni postaju oruđe za autorove post-modernističke intervencije i komentare od neki imaju smisla, a drugi deluju kao žestoko proseravanje. Odnosno, namerno ili ne, sa tim svojim opaskama u pokušaju referiranja na Tarantina i Guya Rithieja, McDonagh postiže efekat njihovog kloniranja. A “tarantinovsko-ritchiejevskih” klonova ima toliko još od vremena kada su njih dvojica žarili i palili filmskom scenom.

Drugi set problema je vezan za samu “cop-buddy” priču koja je vrlo bazična, ali za film neverovatno važna jer bez nje nam ostaju samo poneke uspele fore. Odnosno, postavlja se pitanje šta je McDonagh želeo da uradi s njom, pošto osim poneke ironizacije kroz reference on u tu osnovu ne dira toliko da War on Everyone deluje kao “straight” film iako nam je kristalno jasno da to nije slučaj.


Ne, nije to dosadan film, niti je hemija između glumaca loša, iako nije ni impozantna, a i negativci su dovoljno osebujni i pamtljivi da bi nam zadržali pažnju. Čak je i ona blesava ekskurzija na Island vrlo zabavna. Problem je taj neodređeni osećaj koji nas tera da se propitujemo je li to to, pošto ono što vidimo deluje kao vrlo prosečan film, a očekujemo više znajući autora. John Michael McDonagh je uspevao da nas iz okvira običnog povede u nesvakidašnje, ali ovde to nije slučaj. Šteta.