22.3.17

Tenemos la carne / We Are the Flesh

2016.
scenario i režija: Emiliano Rocha Minter
uloge: Noe Hernandez, Maria Evoli, Diego Gamaliel

Kada je reč o filmu šoka i transgresije, postoji velika razlika između oslanjanja na stare uzore i isključivog oslanjanja na stare uzore sa gomilom ničim potkrepljenih citata. A o toj razlici sudimo mi, gledaoci, svako za sebe. Nigde kao na tom polju nije tako tanka linija između genijalnosti i potpune gluposti u našoj percepciji i nigde nije tako presudno ono čuveno “slobodno sudijsko uverenje”. Zapravo, sekundarno je hoćemo li ukačiti (sve) reference i kompletni kontekst. Bitno je samo je li nas to nešto “uradilo” na intelektualnom i emotivnom nivou.

U tom smislu je We Are the Flesh, dugometražni prvenac izuzetno mladog i s pravom bi se reklo neiskusnog (osim ovog ima još samo dva kratka filma iza sebe) autora Emiliana Roche Mintera skoro pun pogodak. Zamislite uvrnuti spoj Jodorowskog i Bunuela sa Boschovim platnima na temu postapokaliptične bajke na tragu Ivice i Marice sa vrlo mračnim pod-tonovima gde dominiraju psiho-seksualna dominacija, incest, kanibalizam, fiksacija na smrt i ponovno rođenje u okruženju koje simultano podseća na napuštenu zgradu, pećinu, utrobu i pakao.

Hajdemo malo i o radnji, ma koliko to u suštini bilo iluzorno. U napuštenom prostoru živi poludeli beskućnik (Hernandez) čije ime, Mariano, saznajemo kasnije. On živi sam i pretura po stvarima iz nekog već razloga, ali od uvodne scene nam je jasno da nije benigni ludak. Kada u njegovu “pećinu” uđu bezimeni brat (Gamaliel) i sestra (Evoli), on će im ponuditi stan i hranu u zamenu za rad na unutrašnjem uređenju prostora pomoću lepljive trake. Uskoro će se, zao, oduran, zavodljiv i misteriozan kakav već je, umešati u njihov odnos i čak ga diktirati, igrajući se sa lojalnostima. Jasno je da ima veliki plan, ali ostaje pitanje kakav...

Noe Hernandez je apsolutno sjajan kao ludak, dok mu Maria Evoli sekundira u tom ludilu, ostavljajući Diegu Gamalielu komponentu straha. Pored vrlo dobre, nadahnute glume, valja pohvaliti i vizuelni aspekt filma, naročito scenografiju Manuele Garcie i fotografiju koju potpisuje Yollotl Alverado. Takođe i muzika Estebana Aldartea je impozantna, čineći da, svidelo vam se ili ne, We Are the Flesh bude filmsko iskustvo koje nećete tek tako zaboraviti.

Naravno, neće uvek i sve raditi, Minter će se, kao i većina mladih autora ponekad zaleteti i raspaliti po preočitoj metafori i politički kontekst koji je pominjao u intervjuima je meni kao solidno obaveštenom ne-Meksikancu neuhvatljiv. Autor će se iskupiti sa nekoliko hrabrih momenata čiste sulude inspiracije i čvrstom kontrolom svih audio-vizuelnih aspekata u filmu (pre nego što se uhvatio režije, radio je kao snimatelj). Stoga ne treba da čudi vrlo vokalna podrška velikih imena meksičkog filma poput Alejandra Gonzaleza Inarritua i Guillerma Del Torra koji su u Minteru prepoznali autora pred kojim stoji blistava budućnost.


Hoće li do toga doći, ostaje da se vidi. Minter svakako ima talenta i hrabrosti, pa može daleko dogurati, bilo da ostane na sadašnjem kursu ili da se konformira i počne stvarati više po ukusu šire publike. We Are the Flesh je film o kojem će se još razgovarati, koji će biti predmet polemike i oštrih sukoba mišljenja i tumačenja. Verovatno jedan od onih filmova koje morate videti makar da zadovoljite svoju znatiželju.