13.3.17

Silence

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Martin Scorsese
scenario: Jay Cocks, Martin Scorsese (po romanu Shusako Endoa)
uloge: Andrew Garfield, Adam Driver, Liam Neeson, Ciaran Hinds, Issei Ogata, Tadanobu Asano, Yosuke Kubozuka

Moram priznati da se, u trenutku kada se beogradski FEST završava specijalnom projekcijom filma Silence jednog od najvećih filmskih autora ikada Martina Scorsesea, suočavam sa prokletstvom praznog papira. Znajući istorijat ove kompleksne produkcije zamišljene kao “grande opus”, veliki lični projekat ili poslednji nastavak tzv. teološke trilogije (zajedno sa The Last Temptation of Christ i Kundun), a naročito vreme proteklo od akvizicije autorskih prava na roman (1988. godine) do početka snimanja filma, pada mi na pamet da se veliki autor suočavao sa sličnim problemom. Doduše, sa mnogo većim ulozima: moja malenkost će se zadovoljiti poštenim i informativnim kritičkim tekstom, a Scorseseu je ovo možda testamentarni film.


Reč je o ekranizaciji romana Shusako Endoa objavljenog 1966. godine koji je već doživeo japansku ekranizaciju 70-ih godina prošlog stoleća. Knjiga i film tematiziraju događaje iz prve polovine XVII stoleća, odnosno progon japanskih kršćana i jezuitskim misionara uglavnom iz Potugala u toku Šogunata. Istorijski kontekst je jasan: prvi pokušaji uspostave misija i pokrštavanja stanovništva su prošli čak suviše dobro, ali su se japanski moćnici zabrinuli zbog propagande zapadnjačkih uticaja koji bi mogli dovesti do toga da Japan padne u kolonijalni položaj, pa je koncem XVI stoleća hrišćanstvo zabranjeno, a sveštenici, misionari i vernici su sistematski proganjani i sadistički ubijani. Određene izolirane zajednice su se održale uprkos tome, prakticirajući izmenjenu verziju vere sa rudimentarnim ikonama i manje sakramenata. Japan se, naravno, ponovo otvorio za zapadne uticaje, među njima i hrišćanstvo, sredinom XIX veka, misije su ponovo uspostavljene, ali pod strogom kontrolom državne vlasti.
Radnja romana i filma prati potragu dvojice portugalskih jezuita Rodriguesa (Garfield) i Garupea (Driver) za njihovim mentorom i učiteljem Ferreirom koji je nestao u progonima. Glasine koje su došle do šefa misije u Macau, Valignana (Hinds) govore o tome da se Ferreira odrekao Boga i da sada živi kao Japanac sa ženom i sinom. Rodrigues i Garupe ne veruju glasinama, pa se upućuju na misiju da ga pronađu ili makar saznaju istinu o njegovoj sudbini.

Kada se pomoću krijumčara Kichijira (Kubozuka) konačno domognu japanskog tla, zatiču košmarno stanje. Vernici su ugroženi i pod stalnom pretnjom samuraja Inouea (Ogata) kojeg zovu Inkvizitor, ali im takođe očajnički treba duhovno vođstvo. Usled okolnosti, njih dvojica se razdvajaju, a Rodrigues potragu nastavlja sam, što će ga dovesti do zarobljeništva gde će Inkvizitor vršiti pritisak na njega tako što će mukama podvrgavati njegovu pastvu. Jednom kada konačno vidi Ferreiru (Neeson) i potvrdi glasine, njegova percepcija vere i Boga će se promeniti.

Bez sumnje, Silence je divno snimljen i u pojedinačnim scenama vešto režiran film, uprkos tome da nije sniman na originalnim lokacijama, nego na Tajvanu, pa su prizorišta ograničena na plaže, planine, šume, dvorišta i uske zatvorene prostorije. Scorsese majstorski alterira klaustrofobiju i agorafobiju kao dominantna osećanja i to podvlači impozantnom zvučnom shemom sačinjenom od huka vetra i okeana, žamora i vriskova. Ritmično i meditativno, Scorsese izmenjuje poetične pasaže sa naturalističkim, insistirajući na težini iskušenja i čežnji za mirom.
Međutim, problemi počinju sa pričom koja je suviše tanka i linearna da bi držala pažnju u epskom formatu od 160 minuta. Scorsese tu i tamo postavlja filozofska pitanja prave vere i ispravnog hiršćanskog postupanja, odnosno moralne dileme između dogmatskog, odnosno deklarativnog, i pravog hrišćanstva koje možda podrazumeva odricanje od vere na rečima, ali u svrhu spasavanja života nevinih. Međutim, češće smo svedoci prilično teškorukaške simbolike koja kulminira u sceni u kojoj Rodrigues samog sebe vidi kao Hrista, kao i u scenama u kojima se Kichijiro opetovano odriče Boga da bi sačuvao život, pa kasnije moli za ispoved i oprost koje imaju mnogo manje smisla nakon simboličkog poentiranja sa 300 srebrnjaka. Takođe, Scorseseu treba skoro sat vremena da bi išta od filozofskih i teoloških pitanja uopšte pokrenuo, što uvod filma čini prilično dosadnim.

U konačnici, takav pristup ždere i likove i glumce koji ih igraju. Andrew Garfield je još i najbolje prošao sa Rodriguesom koji je u središtu zbivanja i koji sam prolazi kroz teške moralne dileme. Smirujuća aura oko Adama Drivera nije u skladu sa oštrim konturama kojima je Garupe ocrtan kao dogmatik na liniji biblijskih mučenika. Liam Neeson je praktično potrošen jer njegov Ferreira nema dovoljno prostora da se razvije kao lik, iako je potencijalno zanimljiviji čak i od Rodriguesa. Opet, internacionalni glumci su bolje prošli nego japanski, u Inkvizitoru ne vidimo ništa ljudsko, što je valjda i zamisao, ali ga i tretman u scenariju i Ogatina gluma okreću u pravcu karikature, dok je Kichijiro više nalik na jadnu seosku budalu nego na čoveka koji se nalazi u ozbiljnom moralnom i egzistencijalnom problemu i koji zbog toga pati. Hrišćanski vernici su oslikani sa elementarnom toplinom, ali su slabo profilirani, a potencijalno kompleksni prevodilac (Asano) postaje, zajedno sa Inkvizitorom, glasnogovornik japanskog surovog pragmatizma.
Na koncu, jedan od grehova Silence je što suviše liči na kompozit sastavljen od Scorseseovih, ali i tuđih filmova. Jasne su poveznice sa The Last Temptation of Christ (motivi patnje i žrtve) i Kundunom (meditativnost), ali se može iščitati još koješta, od Ben Hura (Kichijiro iz nekog, nama nepoznatog, ali sigurno simbolički bitnog razloga orbitira oko Rodriguesa) do Apocalypse Now (Ferreira dok ga ne pronađu, a pomalo i u razgovoru, figurira kao Coppolin / Miliusov pukovnik Kurtz, lik oko koga se pletu glasine i legende i čija je simbolička vrednost veća od realno-životne). Scorsese će prilično vešto ubaciti probrane citate Bressona i Dreyera, dok u poslednjoj sceni pokušava da citirajući Solaris Andreja Tarkovskog postigne efekat Citizen Kane Orsona Wellesa, što mu baš i ne uspeva, nego ionako problematičan kraj zasnovan na nepotrebnom objašnjenju postaje čak kičasto banalan.

Silence tako ostaje rastrzan između objektivne žurbe da se film završi zbog pretnje sudskim procesom zbog zadržavanja autorskih prava, autorske veštine koja se ne može negirati i nezdrave ambicije da jednom za sva vremena Scorsese raščisti dileme o veri. Njegovo premišljanje “ima Boga – nema Boga” i zašto isti ostaje nem na patnju ljudi koji mu se zaklinju na vernost odaje jedan starački utisak ni blizu one hrabrosti i perceptivnosti koju je autor demonstrirao ranije tokom svoje karijere. Plaši li se to Martin Scorsese smrti?