9.3.17

Dnevnik mašinovođe / Train Driver’s Diary

2016.
scenario i režija: Miloš Radović
uloge: Lazar Ristovski, Petar Korać, Pavle Erić, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić, Mladen Nelević, Nina Janković

Dnevnik mašinovođe, novi film Miloša Radovića, najpoznatijeg po radu na televizijskoj seriji Otvorena vrata, a na filmu po dva zanimljiva, ali nedovoljno primećena naslova Mali svet i Pad u raj, jako zavisi od ugla gledanja. Autor je izuzetno pošten, pa nam odmah na početku daje ključ u naraciji protagoniste, mašinovođe Ilije (Ristovski) u kojoj on govori kako je odgovoran za na desetine smrti, ali nije kriv, samo je radio svoj posao. Ton je, dakle, melanholičan, gorko-sladak i više od svega nadrealan, pa je tumačenje u realističkom ključu potpuno besmisleno.

Dobrodošli u svet železničara koji žive u depoima i napuštenim vagonima, pričaju o gaženju kao o “skidanju mraka”, viđaju duhove svojih najmilijih koji su poginuli na pruzi koja, pak, figurira kao smisao života i večitog pokreta. U tom paralelnom svetu nalik na onaj iz filmova Akija Kaurismakija i njegovom srazu sa onim realnim naći će se i dovoljno bizarnosti, poput nekažnjenog izbijanja teretne kompozicije iz šina, nagovaranja na samoubistvo na tačno određen način i u tačno određeno vreme ili bizarnih pogibija, ali i dovoljno topline i duše, čak i socijalnog angažmana.

Uostalom, kome nije jasno odmah, biće mu nakon uvodnog dela u kojem pratimo dve priče, jednu o Ilijinoj samotnoj egzistenciji, a drugu o malom siročetu Simi (Erić). Ako i progutamo život pored pruge kao za srpski film očekivani soc-realizam, sirotište je suviše stilizirano i “gothic”, nimalo nalik na one bezlično-propale bedne zgrade. Priče će se, naravno, spojiti, Ilija će Simu uzeti pod svoje, a dečak će izrasti u momka (Korać) koji će više od svega želeti da postane mašinovođa, na protivljenje svog “oca” i mentora poučenog svojim traumatičnim iskustvima. Opet, u tom nadrealnom svetu, sukob između oca i sina o tome ko gospodari sinovljevom sudbinom čini se realnijim i univerzalnijim nego ikad.

Osim nadrealističkog, crnohumornog, ali humanog ključa iz kojeg Radović ne iskače nikad, premda povremeno preteruje sa “off” momentima i njegovog prihvatanja, film dosta zavisi i od izvedbe, režijskih rešenja i izbora glumaca. Lazar Ristovski je igrao u većini Radovićevih filmova i sa rediteljem lako nalazi zajednički jezik koji, uzgred, po tonu ne odstupa puno od većine onoga što je Ristovski producirao kroz svoju produkcijsku kuću Zillion i od onoga što je glumac pokušao da režira na svojim autorskim izletima. Radović je ipak kao autor u prednosti, a Ristovskom godi što se nalazi na poznatom terenu.

Ostatak glumačkog ansambla se uklapa u generalni ton. Dok Pavle Erić ima klasičnu dečiju ulogu, Petar Korać kad god ima prilike prati signale koje mu Ristovski daje i snalazi se. Kada je sam u scenama, međutim, povremeno dolazi do afektiranja. Jasna Đuričić i Mladen Nelević su praktično deo scenografije i rekvizite kao Ilijine komšije, Nina Janković uspeva da dočara nešto zavodljive eteričnosti kao Ilijina mrtva i nikad prežaljena ljubav Danica, a dosta inspirativnu ulogu ima i Mirjana Karanović kao žena sa kojom Ilija održava platonsku vezu.


Ugodno snimljen u toplim tonovima, atraktivno postavljene scenografije i sa blesavo-veselom muzikom koju potpisuje hrvatski pisac Mate Matišić, Dnevnik mašinovođe je izuzetno simpatičan film. Jedan od onih koje smo nekada imali, koji neće ostaviti dubljeg traga u domaćoj kinematografiji, a kamo li u nekom širem kontekstu, ali koji će uvek biti pozitivno gledalačko iskustvo.