1.3.17

Sage femme / The Midwife

2017.
scenario i režija: Martin Provost
uloge: Catherine Frot, Catherine Deneuve, Olivier Gourmet, Quentin Dolmaire

Ljudi su bića navike. Ma koliko se hvalili svojom fleksibilnošću i avanturističkim duhom, zapravo u većoj ili manjoj meri volimo rutinu. Naravno, ne mora nam svaki dan biti isti, to bi bio ekstrem, ali neki određeni rituali nam daju osećaj strukture u životu. Zato većina ljudi ima relativno fiksno radno vreme, a uspešniji među nama imaju i vikendice, hobije i ostale aktivnosti za slobodno vreme. To je zona ugodnosti i sigurnosti.

Opet, što smo više ušančeni, to je veći šok kada se pojavi nešto nenadano da nam tu rutinu poremeti. Lako za to ako nam se pojavi neki stari prijatelj, vetropir koji se od našeg poslednjeg susreta popeo na neku planinčinu, radio kao doktor u Africi i oplovio Antarktik ili se makar intenzivno drogirao od Amsterdama do Kalkute i nazad, svaka ekipa ima barem jednog takvog, a i on će otperjati svojim putem prvom zgodnom prilikom. Problem nastaje kada je ta vetropirasta osoba neko u koga smo se pouzdali, ko nas je povredio i čiji povratak u naš život može uneti trajnu promenu.

U slučaju naše naslovne babice Claire (Frot), to je nekadašnja verenica njenog oca, Beatrice (Deneuve). Ona je davno pošla za svojim bonvivanskim, kockarskim i alkoholičarskim nosom i pritom sjebala nekoliko života. Claire od toga vuče emocionalnu traumu, a njen otac se ubio. Beatrice se sada vraća kao ruina, umiruća osoba, u trenutku kada je Claire potpuno uredila svoj život, kada je otpremila sina (Dolmaire) na studije medicine i u novi život, kada ima svoj stan, bicikl i vikendicu na obali reke i kada želi da provede svoj život po svojim pravilima.

Nije samo neposlušna i tvrdoglava Beatrice njen izvor stresa, ali su emocije svakako jake. Nezgodan trenutak je i reforma porodilišta u kojem Claire radi, a ni novi komšija (Gourmet) koji za nju pokazuje interes nije nešto na šta je ona navikla. Kako to obično biva, možda će usled zajedničkog druženja Beatrice postati empatičnija i odgovornija osoba, a možda će se Claire naučiti opustiti i prihvatiti život koji se odigrava mimo njenih planova, ili makar smoći snage da filtrira iskustva.

Problem sa The Midwife svakako nije odsustvo talenta ispred i iza kamere. Catherine Frot ima fino raspisanu ulogu i pravilno igra na buđenje empatije i identifikacije nekog običnog gledaoca ili gledateljke, a da to nije patetično. Catherine Deneuve ima “mesnatiju” ulogu i pamtljivije replike i ona to koristi da trijumfuje sa ekstravagancom i još jednom potvrdi da nije samo najlepša živa osamdesetogodišnjakinja, nego da je i jedna od onih glumica i diva koje još nisu rekle svoju poslednju reč. Simpatičnu epizodu ima i Olivier Gourmet.

Perfekcionizam u radu sa glumcima ne treba da čudi jer je autor filma Martin Provost i sam bivši glumac koji je, po francuskom običaju, svetla reflektora zamenio rediteljskom stolicom. Štos sa glumcima kao rediteljima je zapravo slaba teoretska i zanatska podloga, pa je stoga i njihov rad nekozistentan. Provost je imao i boljih filmova iza sebe, hrabrijih, provokativnijih, nastalih po boljim pričama, ali The Midwife nije jedan od njih.


The Midwife je zapravo upadljivo standardan, prosečan i dosadan film koji priča toliko puta prežvakanu priču na toliko puta viđen način. Sve što vidimo na ekranu, videli smo već negde drugde, te momente socijale, lament nad modernošću, žal za spičkanim prilikama maskiran u nehajnu boemiju, pa čak do onog obaveznog “d’ardennovskog” kadra žene koja ide ulicom dok je kamera snima iza leđa na najbazičnijem operativnom nivou. Svaka čast za dve Catherine, ali ovakvi filmovi postaju i ostaju štanc za popunjavanje festivalskih programa.