8.3.17

Safari

2016.
režija: Urlich Seidl
scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Prošli put kada je Seidl lovio čudake za svoju kolekciju o austrijskim podrumima, pored nacista i fetišara, uspeo je da uhvati i par lovaca čiji je podrum vrveo od jeftinih afričkih maski i glavatih trofeja rogate divljači. Kako bi nacisti bili suviše veliki zicer koji bi vukao ka aktivizmu, a fetišari takođe zicer koji lako može završiti na terenu lascivne provokacije, Seidl se za svoj novi film, spiritualni nastavak prethodnika, opredelio baš za lovce. U njihovom “prirodnom okruženju”, na safari-ranču u Namibiji, u uniformama i sa snajperskim puškama.

Oni manje iskusni će se možda ograđivati pričama o etici, lovačkoj časti i poštovanju, o izazovu, sportu i dobroj borbi u kojem “lovački pozdrav” i “lovačko hvala” znače više od fakta da je neka životinja platila glavom za ljudsku zabavu. Pričaće se o puškama i kalibrima, koje zveri bi neko lovio, a koje ne bi, što iz poštovanja (čitaj diskriminacije), što iz manjka iskustva.

Međutim, cinizam fakata je neumoljiv: impala košta toliko, gnu toliko, bradavičasta svinja toliko, lav toliko. Zakon brojki govori i da lovni turisti, debele Švabe koje se pre odlaska u lov mažu kremom za sunčanje, za nekoliko dana potroše novca koliko bi “obični” turisti potrošili za nekoliko meseci. Kako to kolonijalno gordo zvuči! Kao i tautološka iskrenost vlasnika ranča koji kaže, parafraziram: “Kažu nam da mi ubijamo životinje. Ja im odgovaram ‘pa da.’”.

Ono što upada u oči su savršeno namešteni, simetrični kadrovi. Kada lovci sede u foteljama okruženi trofejima i sa žarom i iskrenošću govore direktno u kameru, stiče se utisak da su oni ovde zapravo autorova lovina i trofeji. Dok se za sam proces lova može reći da je prikazan verodostojno, sa sve čekanjem i taktiziranjem, pucanjem i traganjem za pogođenom životinjom, ono što sledi je takođe namešteno: pozicioniranje lešine i naslikavanje lovačke družine oko nje.

Nakon toga, Seidl zna promeniti ton i uputiti se u naturalističko promatranje epiloga situacije: tovarenja na kamion, deranja kože, obezglavljivanja i čerečenja, pečenja mesa i gozbe ređe za lovce, a češće za zaposlenike ranča. Možemo se tešiti da će makar nusprodukti lova biti iskorišteni od strane onih kojima su oni potrebniji.

Problemčić sa Safarijem leži u neizbežnosti poređenja sa prethodnikom. Hladna estetika, “matter of fact” stav i “deadpan” humor nastao iz simulacije objektivnosti su tu. Međutim, austrijski podrumi nude širi spektar tema i fenomena nego turistički safari i lov u Africi. Jer u procesu se jedino mogu menjati životinje i Seidl tu diže uloge od antilopa i svinja do zebre i čak žirafe. Što je veća životinja, intenzivniji je i efekat njene nepotrebne smrti, ali i osećaj pobede kod njenih ubica. Ali i pored toga Safari sasvim dobro radi kao prokazivanje svesti po kojoj te neka količina love može od ubice učiniti sportistom.