2017.
režija: Gurinder Chadha
scenario: Gurinder Chadha, Moira Buffini, Paul Mayeda Berges
uloge: Hugh Bonneville, Gillian Anderson, Manish Dayal, Huma Qureshi,
Lilly Travers, Michael Gambon, Simon Callow, Om Puri, Neeraj Kabi,
Tanveer Ghani, Denzel Smith
Dve se stvari moraju priznati Britancima. Prvo, kao bivša
kolonijalna imperija imaju dosta nesentimentalan odnos do svoje
istorije, pa iako se ponekad slepo drže anahronizama, umeju da
sagledaju širu sliku. Drugo, znaju da naprave kostimiranu istorijsku
dramu kao niko drugi, nastudirano i nepretenciozno, univerzalno
razumljivo i prijemčivo za većinu svetske populacije. Sa
sedamdesetom godišnjicom nezavisnosti Indije od britanske
kolonijalne uprave, čini se da bi film Viceroy’s House
nastao u koprodukciji obeju zemalja i pod rediteljskom palicom
indijsko-britanske rediteljice Gurinder Chadhe mogao biti pun
pogodak.
Film tematizira indijske “porođajne muke”, mandat poslednjeg
vicekralja lorda Mountbattena (Bonneville), čoveka doslednih
liberalnih shvatanja, za koji on sam zna da je vremenski ograničen i
usmeren na što jednostavniji transfer poluga vlasti na “krunskim
draguljem” koji ratom osiromašeno kraljevstvo više ne može
održavati. Ali posle Ghandija i pasivnog otpora i buđenja
hindu-nacionalizma u režiji Nehrua, ključno pitanje glasi: jedna
ili dve države. Većinsko hindusko stanovništvo optira za jednu
sekularnu državu sa apsolutnom slobodom veroispovesti, dok
muslimanska manjina predvođena Muhammadom Ali Jinnahom ipak želi
svoju državu na severu. Ako bi do toga zaista došlo, nameće se
pitanje razgraničenja, a Mountbatten mora povući hitan, ali
svejedno mudar potez. Relativna popularnost kod stanovništva,
spremnost na runde pregovora i inkluzija koju brižljivo propagira
njegova žena Edwina (Anderson) mogu mu ograničeno pomoći, ali
vremenski pritisak koji nameće britanska vlada je preveliki.
Dok na gornjem nivou imamo istorijske događaje i velike dileme, na
donjem, tamo gde obitavaju sluge i indijski činovnici, imamo
ljubavnu priču na tragu Romea i Julije, samo u hindu-muslimanskom
kontekstu. I pored dobrih namera i međusobnog poštovanja, ljubav
između Jeeta (Dayal) i Aalie (Qureshi) osuđena je na propast iz
religijskih razloga. Nema veze što je Jeet pomogao njenom ocu
(pokojni Om Puri), ona je svejedno obećana drugome. Ali srce ne
bira, pa će se ovo dvoje mladih ljudi naći u istorijskom kovitlacu.
Upravo je ljubavna priča, suviše opšta, sentimentalna i
limunadasta, najslabiji deo filma. Usuđujem se reći, čak je i
višak, bez obzira na ispravnu tezu da veliki istorijski potresi
melju živote malih ljudi. Naprosto, ta romansa je slabo i veštački
povezana sa glavnim tokom radnje i služi uglavnom da iskamči nešto
emocija na silu i dodatno pocrta didaktičku poentu filma da se sve
istorijske tenzije i kompromisi slome na ljudima. Rediteljica će i
završiti film na toj priči, ubacujući u blender i svoju ličnu, za
šta na ljudskom nivou možemo imati razumevanja, ali na nivou filma
deluje neozbiljno i diletantski.
Što se same istorijske priče tiče, ona je didaktična, kompromisna
prema stranama u sporu i prilično pojednostavljena, pa je kao takva
najprimerenija za “treća tržišta”, ona koja nisu povezana ni
sa britanskim kolonijalizmom, ni sa ogromnom indijskom kulturom. Što
se primarno targetiranih tržišta tiče, sama tematika je dovoljno
privlačna, ali razrada svedena na osnovnoškolsku istorijsku lekciju
ne zadovoljava aspiracije.
Poseban problem oseća se u dijalozima koji ponekad govore očite
stvari sa onom iritantnom pompom, kao da su pisani da bi se iz njih
izvlačili naivni citati. Takvo pisanje ima i zanimljiv
kontra-efekat: replike, isečci iz vesti i onovremena razmišljanja
dobijaju snažnu sarkastičnu notu na distanci od sedamdeset godina i
u svetu kakav je danas, sa sve političkim islamom sa jedne strane i
islamofobijom sa druge. Kako li danas zvuči zakletva da će Pakistan
ostati sekularna država? Nama sa strane kao loš vic. Stradalima od
sektaškog nasilja verovatno kao noćna mora.
Bilo je tu materijala za još zanimljivih rasprava
istorijsko-političke prirode, ali ih autorica vrlo retko izvlači u
prvi plan. Recimo, nakratko se pominje da je Churchill već slutio
šta ga čeka u Indiji, pa zato pripremio plan koji su ljudi u
kolonijalnoj upravi potegli u zgodnom trenutku i tako faktički
izigrali Mountbattena koji je zaista bio uveren da od njegovog
angažmana nešto zavisi. Churchill je bio cinik, ali je bio i
prekaljeni državnik koji je vrlo vešto predviđao budućnost
geopolitičkih odnosa, tako da njegovi zakulisni dogovori nisu bez
vraga. Šteta da taj aspekt nije bolje istražen u filmu.
Čisto tehnički gledano, Viceroy’s House je sasvim solidan
film. Priča uz sve svoje mane teče dovoljno glatko i ne guši, a
melodrama tek na kraju postaje neizdrživa. Film izgleda odlično, uz
svu luksuznu scenografiju i kostime, predivne lokacije, masovke sa
gomilama statista i uopšte sve ono što čini visoku produkciju.
Naravno, gluma je takođe vrhunska, a podela uloga sjajna. Hugh
Bonneville pokazuje jednostavnost, ali i određenu eleganciju kao
poslednji vicekralj Indije, a Gillian Anderson i pored povremeno
uhoparajućeg karikaturalnog akcenta vrlo dobro igra angažiranu
aristokratkinju koja ipak ne može znati stvarno stanje na terenu.
Dvoje internacionalnih indijskih glumaca su solidni onoliko koliko im
uloge dozvoljavaju. Za najveću pohvalu su, međutim, epizodisti,
britanski karakterni glumci kao Michael Gambon koji igra genrala ili
Simon Cowell koji igra kartografa.
Sa svojim 105 minuta, Viceroy’s House nije čak ni dosadan
film, premda nema onaj epski zamah kakav istorijski filmovi tog tipa
mogu imati. Zapravo, deluje kao materijal koji bi više smisla imao
kao mini-serija ili vikend-film kada bi se malo detaljnije razradio.
Možda bi se onda i ljubavna priča bolje uklopila.
No comments:
Post a Comment