3.3.17

Viceroy’s House

2017.
režija: Gurinder Chadha
scenario: Gurinder Chadha, Moira Buffini, Paul Mayeda Berges
uloge: Hugh Bonneville, Gillian Anderson, Manish Dayal, Huma Qureshi, Lilly Travers, Michael Gambon, Simon Callow, Om Puri, Neeraj Kabi, Tanveer Ghani, Denzel Smith

Dve se stvari moraju priznati Britancima. Prvo, kao bivša kolonijalna imperija imaju dosta nesentimentalan odnos do svoje istorije, pa iako se ponekad slepo drže anahronizama, umeju da sagledaju širu sliku. Drugo, znaju da naprave kostimiranu istorijsku dramu kao niko drugi, nastudirano i nepretenciozno, univerzalno razumljivo i prijemčivo za većinu svetske populacije. Sa sedamdesetom godišnjicom nezavisnosti Indije od britanske kolonijalne uprave, čini se da bi film Viceroy’s House nastao u koprodukciji obeju zemalja i pod rediteljskom palicom indijsko-britanske rediteljice Gurinder Chadhe mogao biti pun pogodak.


 Film tematizira indijske “porođajne muke”, mandat poslednjeg vicekralja lorda Mountbattena (Bonneville), čoveka doslednih liberalnih shvatanja, za koji on sam zna da je vremenski ograničen i usmeren na što jednostavniji transfer poluga vlasti na “krunskim draguljem” koji ratom osiromašeno kraljevstvo više ne može održavati. Ali posle Ghandija i pasivnog otpora i buđenja hindu-nacionalizma u režiji Nehrua, ključno pitanje glasi: jedna ili dve države. Većinsko hindusko stanovništvo optira za jednu sekularnu državu sa apsolutnom slobodom veroispovesti, dok muslimanska manjina predvođena Muhammadom Ali Jinnahom ipak želi svoju državu na severu. Ako bi do toga zaista došlo, nameće se pitanje razgraničenja, a Mountbatten mora povući hitan, ali svejedno mudar potez. Relativna popularnost kod stanovništva, spremnost na runde pregovora i inkluzija koju brižljivo propagira njegova žena Edwina (Anderson) mogu mu ograničeno pomoći, ali vremenski pritisak koji nameće britanska vlada je preveliki.
Dok na gornjem nivou imamo istorijske događaje i velike dileme, na donjem, tamo gde obitavaju sluge i indijski činovnici, imamo ljubavnu priču na tragu Romea i Julije, samo u hindu-muslimanskom kontekstu. I pored dobrih namera i međusobnog poštovanja, ljubav između Jeeta (Dayal) i Aalie (Qureshi) osuđena je na propast iz religijskih razloga. Nema veze što je Jeet pomogao njenom ocu (pokojni Om Puri), ona je svejedno obećana drugome. Ali srce ne bira, pa će se ovo dvoje mladih ljudi naći u istorijskom kovitlacu.

Upravo je ljubavna priča, suviše opšta, sentimentalna i limunadasta, najslabiji deo filma. Usuđujem se reći, čak je i višak, bez obzira na ispravnu tezu da veliki istorijski potresi melju živote malih ljudi. Naprosto, ta romansa je slabo i veštački povezana sa glavnim tokom radnje i služi uglavnom da iskamči nešto emocija na silu i dodatno pocrta didaktičku poentu filma da se sve istorijske tenzije i kompromisi slome na ljudima. Rediteljica će i završiti film na toj priči, ubacujući u blender i svoju ličnu, za šta na ljudskom nivou možemo imati razumevanja, ali na nivou filma deluje neozbiljno i diletantski.

 Što se same istorijske priče tiče, ona je didaktična, kompromisna prema stranama u sporu i prilično pojednostavljena, pa je kao takva najprimerenija za “treća tržišta”, ona koja nisu povezana ni sa britanskim kolonijalizmom, ni sa ogromnom indijskom kulturom. Što se primarno targetiranih tržišta tiče, sama tematika je dovoljno privlačna, ali razrada svedena na osnovnoškolsku istorijsku lekciju ne zadovoljava aspiracije.
Poseban problem oseća se u dijalozima koji ponekad govore očite stvari sa onom iritantnom pompom, kao da su pisani da bi se iz njih izvlačili naivni citati. Takvo pisanje ima i zanimljiv kontra-efekat: replike, isečci iz vesti i onovremena razmišljanja dobijaju snažnu sarkastičnu notu na distanci od sedamdeset godina i u svetu kakav je danas, sa sve političkim islamom sa jedne strane i islamofobijom sa druge. Kako li danas zvuči zakletva da će Pakistan ostati sekularna država? Nama sa strane kao loš vic. Stradalima od sektaškog nasilja verovatno kao noćna mora.

 Bilo je tu materijala za još zanimljivih rasprava istorijsko-političke prirode, ali ih autorica vrlo retko izvlači u prvi plan. Recimo, nakratko se pominje da je Churchill već slutio šta ga čeka u Indiji, pa zato pripremio plan koji su ljudi u kolonijalnoj upravi potegli u zgodnom trenutku i tako faktički izigrali Mountbattena koji je zaista bio uveren da od njegovog angažmana nešto zavisi. Churchill je bio cinik, ali je bio i prekaljeni državnik koji je vrlo vešto predviđao budućnost geopolitičkih odnosa, tako da njegovi zakulisni dogovori nisu bez vraga. Šteta da taj aspekt nije bolje istražen u filmu.
Čisto tehnički gledano, Viceroy’s House je sasvim solidan film. Priča uz sve svoje mane teče dovoljno glatko i ne guši, a melodrama tek na kraju postaje neizdrživa. Film izgleda odlično, uz svu luksuznu scenografiju i kostime, predivne lokacije, masovke sa gomilama statista i uopšte sve ono što čini visoku produkciju.

Naravno, gluma je takođe vrhunska, a podela uloga sjajna. Hugh Bonneville pokazuje jednostavnost, ali i određenu eleganciju kao poslednji vicekralj Indije, a Gillian Anderson i pored povremeno uhoparajućeg karikaturalnog akcenta vrlo dobro igra angažiranu aristokratkinju koja ipak ne može znati stvarno stanje na terenu. Dvoje internacionalnih indijskih glumaca su solidni onoliko koliko im uloge dozvoljavaju. Za najveću pohvalu su, međutim, epizodisti, britanski karakterni glumci kao Michael Gambon koji igra genrala ili Simon Cowell koji igra kartografa.

 Sa svojim 105 minuta, Viceroy’s House nije čak ni dosadan film, premda nema onaj epski zamah kakav istorijski filmovi tog tipa mogu imati. Zapravo, deluje kao materijal koji bi više smisla imao kao mini-serija ili vikend-film kada bi se malo detaljnije razradio. Možda bi se onda i ljubavna priča bolje uklopila.