6.3.17

T2 Trainspotting

krtika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Danny Boyle
scenario: John Hodge (prema romanima Trainspotting i Porno Irvinea Welsha)
uloge: Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller, Robert Carlyle, Anjela Nedyalkova, Shirley Henderson, Kelly Macdonald

Mnogo toga se promeni za dvadesetak godina. Deca odrastaju, mode dolaze i prolaze, države nastaju i nestaju, muzika, filmovi, šta god. Kada zađemo u neke godine, naročito ako ništa naročito nismo postigli u životu, počinjemo sa maštarijama i idealizacijom kad smo bili mladi, lepi i vitki, pa se činilo da je ceo život pred nama. Pa makar i onda bili poslednji gubitnici, a igra zvana život bila nameštena na našu štetu. Tešimo se da to tada barem nismo znali. Nismo li?


Neke stvari ipak ostaju iste. Možda se Renton (McGregor) prvi put ukazuje sa srčanim udarom na onoj nebuloznoj traci za trčanje (metafora za “stalno jurim, a nigde ne stižem” kao moto odraslog i odgovornog života), ali on je još uvek najbistriji u ekipi i onaj sa makar zrnom šanse da ne završi na dnu. Sick Boy (Miller) je evoluirao u karijernog kriminalca, ali je još uvek daleko od prve lige. Spud (Bremmer) je pokušao da se izvuče, ali je i dalje narkoman na korak od samoubistva. A Begbie (Carlyle) je, pa, Begbie, stariji i zatvoren, ali jednako nasilan sociopata.
I Škotska se promenila, a sa njom i Edinbourgh, ali džentrifikacija nije stigla do lučkog predgrađa u kojem obitavaju naši junaci i u koje se Renton vraća nakon što je dvadeset godina proveo u Amsterdamu pod geslom “gde sam bio – nigde, šta sam radio – ništa”. Sada, nakon te dve dekade, imamo opet prilike da gledamo junake koji su nam pričali o Georgeu Bestu, Seanu Conneryju, Iggy Popu, heroinskoj ovisnosti i dangubljenju, samo su oni stariji, potrošeniji, umorniji. Jednako su nesnađeni i izigrani od strane društva, ali ono što je simpatično u mladosti postaje pomalo otužno kada se zađe u srednje godine.

Novi Trainspotting je, dakle, tu, ali je žestoko nostalgičan. Nije to opet onaj generacijski film, mada ima istu epizodičnu strukturu i na prethodnika se na svakom koraku i u svakom aspektu referira, od Underworldove numere Born Slippy do makar prvog udara bubnja na Iggy Popovoj himni Lust for Life što se tiče muzike, ili čak istih ikoničkih mesta iz originala na kojima se naši junaci prisećaju svojih mladalačkih avantura. Novi Trainspotting govori pre svega o protoku vremena, onako kako vreme obično teče, na našu štetu, tako da se jedino pamte stara zameranja, dok se žvaću iste priče i sanjaju isti snovi bez realnih šansi da se oni ikada ostvare.

Nominalno, Renton, Sick Boy i Begbie su postali Mark, Simon i Francis, Spud je ostao Spud, i film se više bavi promenama na njima i oko njih nego njihovim novim avanturama, drogiranjem i akcijama da zeznu svet koji je zeznuo njih (mada ima i svega toga). I taj razvoj likova iz pera Irvinea Welsha kroz scenario Johna Hodgea i poslovično brzu, sprintersku režiju Dannyja Boylea je ovde ključan. Mark i Simon su krenuli različitim putevima, makar pokušali, ali su se našli na istom mestu u nebranom grožđu, premladi da odustanu, a prestari da nešto preokrenu. Spud je dobio ljudsku dimenziju kroz žalost propuštenim šansama i sjebanim životom i pokušaj da to makar zabeleži. Begbie je od tragikomičnog anti-heroja postao svojevrsni bau-bau kojeg je Boyle pokušao da brzinski i tek pred kraj očoveči, ali tako je to sa sociopatskim ličnostima. Gail (Henderson) i Debbie (Macdonald) su prisutne makar u kratkim epizodama, ali je zato ženski deo ekipe pojačan sa Veronikom (Nedyalkova), bugarskom emigrantkinjom / devojkom za zabavu koja će balansirati između Simona i Marka.
  Zaplet preskačem namerno. Struktura je epizodična, ali radnja teče glatko i T2 će svoje verne gledaoce izvozati kroz prošlost i sadašnjost i usput dobro zabaviti, ali i naterati da promislimo. Naravno, tu je i novi “choose life” monolog posvećen ovisnostima i nepodopštinama novog doba, društvenim medijima, novim tehnologijama i poput drogiranja neodgovornom ponašanju u tom savremenom kontekstu. Međutim, za razliku od prethodnika, T2 je prilično apolitičan i stanja u društvu se hvata tek površno, češće otvarajući teme i nabacujući ideje, nego ih razrađujući.

Istini za volju, ni originalni Trainspotting nije bio apsolutno savršen film, pre svega iz razloga tonalne nekonzistentnosti zbog pokušaja da istovremeno bude i angažirani i generacijski film, ali se kroz vreme solidno održao upravo zbog svojih opservacija o fenomenu “Cool Britanije” koja se tada rađala i o tome da će i taj politički projekat imati svoje žrtve, one bez šansi ostavljene da propadaju na društvenoj margini. T2 propušta priliku da se detaljnije pozabavi sa time šta je od toga ostalo tih famoznih dvadeset godina kasnije. Razlog za to može biti i prosta činjenica da film dolazi deset godina kasnije nego što to predviđa roman-nastavak, pa se u toj situaciji Hodge i Boyle nisu snašli ili su se prosto fokusirali na druge stvari.

Na kraju krajeva, T2 se bavi univerzalnijim stvarima od socijalnih prilika u jednoj zemlji i jednom gradu. Bavi se starenjem, tapkanjem u mestu i kako se to u filmu lepo kaže “turizmom u vlastitoj prošlosti” kao poslednjim utočištem očajnika i gubitnika. I kao takav je ne samo legitiman, nego i veoma dobar nastavak dostojan originala.