krtika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija:
Danny Boyle
scenario:
John Hodge (prema romanima Trainspotting i Porno Irvinea Welsha)
uloge:
Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller, Robert Carlyle, Anjela
Nedyalkova, Shirley Henderson, Kelly Macdonald
Mnogo
toga se promeni za dvadesetak godina. Deca odrastaju, mode dolaze i
prolaze, države nastaju i nestaju, muzika, filmovi, šta god. Kada
zađemo u neke godine, naročito ako ništa naročito nismo postigli
u životu, počinjemo sa maštarijama i idealizacijom kad smo bili
mladi, lepi i vitki, pa se činilo da je ceo život pred nama. Pa
makar i onda bili poslednji gubitnici, a igra zvana život bila
nameštena na našu štetu. Tešimo se da to tada barem nismo znali.
Nismo li?
Neke
stvari ipak ostaju iste. Možda se Renton (McGregor) prvi put ukazuje
sa srčanim udarom na onoj nebuloznoj traci za trčanje (metafora za
“stalno jurim, a nigde ne stižem” kao moto odraslog i odgovornog
života), ali on je još uvek najbistriji u ekipi i onaj sa makar
zrnom šanse da ne završi na dnu. Sick Boy (Miller) je evoluirao u
karijernog kriminalca, ali je još uvek daleko od prve lige. Spud
(Bremmer) je pokušao da se izvuče, ali je i dalje narkoman na korak
od samoubistva. A Begbie (Carlyle) je, pa, Begbie, stariji i
zatvoren, ali jednako nasilan sociopata.
I
Škotska se promenila, a sa njom i Edinbourgh, ali džentrifikacija
nije stigla do lučkog predgrađa u kojem obitavaju naši junaci i u
koje se Renton vraća nakon što je dvadeset godina proveo u
Amsterdamu pod geslom “gde sam bio – nigde, šta sam radio –
ništa”. Sada, nakon te dve dekade, imamo opet prilike da gledamo
junake koji su nam pričali o Georgeu Bestu, Seanu Conneryju, Iggy
Popu, heroinskoj ovisnosti i dangubljenju, samo su oni stariji,
potrošeniji, umorniji. Jednako su nesnađeni i izigrani od strane
društva, ali ono što je simpatično u mladosti postaje pomalo
otužno kada se zađe u srednje godine.
Novi
Trainspotting je, dakle, tu, ali je žestoko nostalgičan.
Nije to opet onaj generacijski film, mada ima istu epizodičnu
strukturu i na prethodnika se na svakom koraku i u svakom aspektu
referira, od Underworldove numere Born Slippy do makar prvog
udara bubnja na Iggy Popovoj himni Lust for Life što se tiče
muzike, ili čak istih ikoničkih mesta iz originala na kojima se
naši junaci prisećaju svojih mladalačkih avantura. Novi
Trainspotting govori pre svega o protoku vremena, onako kako
vreme obično teče, na našu štetu, tako da se jedino pamte stara
zameranja, dok se žvaću iste priče i sanjaju isti snovi bez
realnih šansi da se oni ikada ostvare.
Nominalno,
Renton, Sick Boy i Begbie su postali Mark, Simon i Francis, Spud je
ostao Spud, i film se više bavi promenama na njima i oko njih nego
njihovim novim avanturama, drogiranjem i akcijama da zeznu svet koji
je zeznuo njih (mada ima i svega toga). I taj razvoj likova iz pera
Irvinea Welsha kroz scenario Johna Hodgea i poslovično brzu,
sprintersku režiju Dannyja Boylea je ovde ključan. Mark i Simon su
krenuli različitim putevima, makar pokušali, ali su se našli na
istom mestu u nebranom grožđu, premladi da odustanu, a prestari da
nešto preokrenu. Spud je dobio ljudsku dimenziju kroz žalost
propuštenim šansama i sjebanim životom i pokušaj da to makar
zabeleži. Begbie je od tragikomičnog anti-heroja postao svojevrsni
bau-bau kojeg je Boyle pokušao da brzinski i tek pred kraj očoveči,
ali tako je to sa sociopatskim ličnostima. Gail (Henderson) i Debbie
(Macdonald) su prisutne makar u kratkim epizodama, ali je zato ženski
deo ekipe pojačan sa Veronikom (Nedyalkova), bugarskom
emigrantkinjom / devojkom za zabavu koja će balansirati između
Simona i Marka.
Zaplet
preskačem namerno. Struktura je epizodična, ali radnja teče glatko
i T2 će svoje verne gledaoce izvozati kroz prošlost i
sadašnjost i usput dobro zabaviti, ali i naterati da promislimo.
Naravno, tu je i novi “choose life” monolog posvećen ovisnostima
i nepodopštinama novog doba, društvenim medijima, novim
tehnologijama i poput drogiranja neodgovornom ponašanju u tom
savremenom kontekstu. Međutim, za razliku od prethodnika, T2
je prilično apolitičan i stanja u društvu se hvata tek površno,
češće otvarajući teme i nabacujući ideje, nego ih razrađujući.
Istini
za volju, ni originalni Trainspotting nije bio apsolutno
savršen film, pre svega iz razloga tonalne nekonzistentnosti zbog
pokušaja da istovremeno bude i angažirani i generacijski film, ali
se kroz vreme solidno održao upravo zbog svojih opservacija o
fenomenu “Cool Britanije” koja se tada rađala i o tome da će i
taj politički projekat imati svoje žrtve, one bez šansi ostavljene
da propadaju na društvenoj margini. T2 propušta priliku da
se detaljnije pozabavi sa time šta je od toga ostalo tih famoznih
dvadeset godina kasnije. Razlog za to može biti i prosta činjenica
da film dolazi deset godina kasnije nego što to predviđa
roman-nastavak, pa se u toj situaciji Hodge i Boyle nisu snašli ili
su se prosto fokusirali na druge stvari.
Na
kraju krajeva, T2 se bavi univerzalnijim stvarima od
socijalnih prilika u jednoj zemlji i jednom gradu. Bavi se starenjem,
tapkanjem u mestu i kako se to u filmu lepo kaže “turizmom u
vlastitoj prošlosti” kao poslednjim utočištem očajnika i
gubitnika. I kao takav je ne samo legitiman, nego i veoma dobar
nastavak dostojan originala.
No comments:
Post a Comment