23.3.17

A Kind of Murder

2016.
režija: Andy Goddard
scenario: Susan Boyd (prema romanu The Blunderer Patricie Highsmith)
uloge: Patrick Wilson, Jessica Biel, Haley Bennett, Eddie Marsan, Vincent Kartheiser

Patricia Highsmith je jedna od najfilmičnijih spisateljica ikada, primamljiva jednako evropskim i američkim autorima. Mislim, The Tallented Mr Ripley i njegova rana, francuska varijanta Plein soleil u režiji Renea Clementa, Wendersov The American Friend, Chabrolov Le cri de hibou, pa i Haynesov film Carol, da ne pominjemo samog Majstora Napetosti i Strangers on a Train, što je ujedno i bila prva ekranizacija Highsmithove. Druga, filmska, a ne televizijska (bivalo je i njih), bila je euro-koprodukcija Le meurtier po romanu The Blunderer. Isti roman je poslužio kao izvornik za najnoviju, A Kind of Murder, koju potpisuje britanski uglavnom televizijski reditelj Andy Goddard koji, evo već drugi put zaredom, pokušava da se probije do velikog ekrana.

Kao i u prethodnom njegovom filmu Set Fire to the Stars, Goddard igra na kartu detalja perioda i vrlo stiliziranog podvaljivanja lokacija po sistemu “muda pod bubrege”. Mislim, prvo Vels, a sada Cincinatti kao fotomodel za New York. Ma koliko delovalo blesavo, to radi i zapravo nije problem. Goddard je jedan od onih “stylish” reditelja, kad ga se samo pusti, pa će nas možda time osvojiti.

Kad smo kod supstance, odnosno priče i njenog vođenja, tu stvari stoje malko drugačije. Odnosno, Goddardov interes se završava na izboru priče / literarnog predloška. Jednom kada kaže: “Evo, to ćemo”, on kao da gubi interes. U Set Fire to the Stars, scenario je sklepao sa jednim od glumaca i to je rezultiralo nerazvijenim likovima koje glumci igraju bez adekvatdnog vođenja i potpuno nelogičnim pravcem u koji je odlutala priča navodno o pesniku Dylanu Thomasu i njegovoj poseti Americi. Ovde, radeći po skoro užasnom scenariju debitantkinje Susan Boyd punom replika koje živ čovek ne bi mogao izgovoriti čak ni ranih 60-ih kad se radnja događa, Goddard uspeva da napravi misteriju bez misterije koja neo-noiru liči po formi toliko da zapravo deluje parodično.

A priča o arhitekti / povremenom piscu krimi-priča koji istovremeno pokušava da raskrsti sa zahtevnom, ludom ženom, zaljubljuje se u drugu i upada u opsesiju oko slučaja ubistva o kojem čita u novinama svakako ima potencijala. Žena će nastradati, naš junak će se nevešto vaditi, a policajac će mu duvati za vratom, kao što duva i knjižaru, osumnjičenom za ono ubistvo o kojem su pisale novine. Neka nadmudrivanje trojice muškaraca počne.

Negde i bi, ali ovde sve odiše drvenošću toliko da bi drvenije moglo biti jedino ako bi glumce neko zamenio stolicama (s tim da bi to ličilo na radikalan koncept, što ovde nije slučaj). Takvo vođenje je namerno, Goddard to svesno prodaje pod “hard boiled”, ali je to i dosadno i naporno za gledanje na jednom sasvim novom nivou. Kao odgovor na podglumljivanje Patricka Wilsona, imamo još iritantnije preglumljivanje Jessice Biel kakvo smo mogli gledati jedino od latino-diva iz zlatnog doba tele-novela 90-ih. Detektiv sveden na nivo balvana kojeg trapavo igra Vincent Kartheiser, a inače pristojna glumica Haley Bennett ovde je napola uverljiva kao “fatalka”, što nije njena krivica koliko nedostatak u pisanju njenog lika. Zapravo, karakterni glumac Eddie Marsan u ulozi knjižara – potencijalnog ubice jedini uspeva da izvuče nešto više iz lika i da ga učini intrigantnijim.


Ako morate da pogledate ama baš sve snimljeno po prozi Patricie Highsmith, ne mogu vas odgovoriti ma koliko se trudio. Ako ste spremni da istrpite loš film radi nekoliko slika “arhitektonske pornografije” a la Tom Ford, samo napred. Ako držite masterclass o snimanju loših, nedovoljno razvijenih filmova, A Kind of Murder svakako zaslužuje mesto u programu. Inače, izbegavanje je sasvim legitimna opcija i moj kritičarski savet.