Paradise / Raj

2016.

režija: Andrej Končalovski

scenario: Andrej Končalovski, Elena Kiseleva

uloge: Julija Visockaja, Peter Kurth, Philippe Duquesne, Viktor Sokurokov, Christian Clauss

Drugi svetski rat. Ponovo. Iz različitih perspektiva. Ponovo. Troje junaka različitih nacija na različitim stranama. Svi oni traže ili čekaju na svoj raj i svima je život pakao. Ponovo. Po ko zna koji put. Ali kod Končalovskog su oni, hm, šaroliki i ne baš potpuno standardni: ruska plemkinja – pripadnica francuskog pokreta otpora koja spasava jevrejsku decu, francuski policajac – žovijalni buržuj i kolaboracionista, te nemački plemić – nacistički vernik i oficir. I njihovi isprepleteni životi.

Radnja počinje u okupiranom Parizu. Olga (Visockaja) je na saslušanju kod Gillesa (Duquesne) pod optužbom da je članica pokreta otpora. Ovaj debeljuškasti i naoko dobroćudni porodični čovek ne krije interes za nju, kao i to da bi je možda i mogao poštedeti čak i da ne cinkari saborce. Olga to oseća i pokušava da se izvuče flertom. Ali, sticajem okolnosti, od tog internog dogovora nema ništa, pa ona svejedno završava u neimenovanom istočnoevropskom logoru smrti.

Posle nekog vremena, tamo će sresti Helmuta (Clauss), svoju nekadašnju ljubav iz bezbrižnog, predratnog perioda, a sada nacističkog oficira koji je tamo došao da proveri glasine o korupciji i lopovluku u redovima zapovednika i osoblja. Helmut će joj ponuditi spasenje, prvo u okviru logora, pa onda i van njega, ali...

Prvo što upada u oči je prilično inventivno poigravanje sa vizuelnim identitetom filma. Crno-bela slika, u uskom, skučenom formatu 4:3 kao da je izletela iz tog perioda, snimljena analogno na 16 i 35 mm, ali distribuirana u DCP varijanti. Povremeno se čak čuje zujanje kamere, a oštri rezovi koji simuliraju prekid filma su namerni. Kadrovi su uglavnom statični, ali Končalovski i njegov direktor fotografije Aleksandr Simonov (poznat po saradnji sa Balabanovim) se ovog puta ne boje da unesu malo dinamike, za razliku od prošle njihove saradnje, The Postman’s White Nights, koji se ceo utopio u fetišizaciji statičnih kadrova.

Takvi kadrovi su najefektniji u minimalističkim scenama okvirnog nivoa priče u kojima troje naših junaka koje pratimo sede za stolom i govore direktno u kameru kao na saslušanju. Nekom pametnom i treniranom neće dugo trebati dok ne otkrije ko ih i zašto saslušava, scenario koji reditelj potpisuje sa Elenom Kiselevom ubija misteriju negde na trećini filma. U logoru, međutim, takvo snimanje nema smisla nakon Son of Saul, tim pre što ovde nemamo dinamičko okruženje, nego prilično klasičan “tragedy porn” na kakav smo navikli u filmovima na tu temu.

Tehničke brljotine se nastavljaju sa pasažama / flashback momentima / pseudo-arhivskim materijalom od pre rata koji deluje groteskno amaterski, verovatno namerno prokazujući dekadenciju preostalog evropskog plemstva. Takođe, u problemu smo i sa sinhronizacijom, pošto je film sniman realistično na tri jezika, a pojedini glumci ne govore jezik na kojem treba nešto snimiti. Najgore od svega, scena u kojoj je to najupadljivije, ona sa Himmlerom, čak nije ni naročito potrebna i u principu samo opterećuje ionako problematičnu epizodičnu strukturu.

Srećom, gluma je dovoljno dobra da se da preživeti i epizodična struktura i usporeni tempo, a i okvirna priča kao ne baš najuspelija misterija. Julija Visockaja je ekspresivna i uverljiva kad god joj to scenario dozvoljava (ima barem jednu scenu koju, htela to ili ne, mora odafektirati), dok Philippe Duquesne uverljivo kanalizira prostodušnost čoveka koji samo radi svoj posao, a Christian Clauss fanatičnu naivnost u moralnu ispravnost nacional-socijalizma i nemačkog duha.

Sve bi to bilo u redu, Paradise bi bio još jedna od ratnih drama koja ograničeno pokušava da originalno predstavi ratne strahote, da propagandni ključ u kojem ga se može čitati nije previše očigledan, naročito na kraju i u trenutku posvete filma Rusima, članovima pokreta otpora u Francuskoj. Prvo, oni su specifična i ne naročito mnogobrojna skupina, pa teško može biti univerzalno reprezentativna naročito ako se uzme u obzir da je solidan broj “belih” Rusa podržavao nacizam kao neprijatelja svog neprijatelja. Drugo, ako se film bavi marginalnim stranama u ratu, zašto onda nemamo francuskog komunistu, a ne kolaboracionistu (doduše, ne baš entuzijastičnog, ali svejedno servilnog i nimalo subverzivnog), i zašto nemamo nemačkog antifašistu?

Jasno, Končalovski radi propagandu, jasno je i za koji svetonazor i čiji račun. Njegovo pravo. Ali neskriveni ili loše skriveni tragovi ne govore o iskrenosti autora, koliko o tome da mu nije stalo. Moje je pravo da mi takav tendenciozan film pomalo vređa inteligenciju, iako ima poneki momenat vredan poštovanja.