21.3.17

Dalida

2016.
režija: Lisa Azuelos
scenario: Lisa Azuelos, Jacques Pessis, Orlando (po Orlandovoj knjizi)
uloge: Sveva Alviti, Ricardo Scamarcio, Jean-Paul Rouve, Nicolas Duvauchelle, Alessandro Borghi, Valentina Carli, Brenno Placido, Niels Schneider, Vincent Perez

Kako sam već pokazao u kritici za Queen of Spain sa Berlinala, neko ko se ovim poslom bavi makar polu-profesionalno ima dovoljno kilometraže i predznanja da prepozna o čemu se tu radi na osnovu prve polovine filma, komotno izađe i napiše kompetentan tekst, naročito ako je film od one sorte da valja prastare štoseve. Neka vas to ne čudi, pravi majstori će napisati sasvim dobar tekst i kad prespavaju veći deo filma ili ga gledaju na preskok. Inače, kad smo već kod priznanja i tajni zanata, najveća moja majstorija pre toga bila je gledanje filma na jeziku koji ne govorim sa titlovima na jeziku koji ne razumem. Doduše, u pitanju je bio ceo film.

Red je podići stvari na novi nivo i napisati nešto o filmu kome sam, sasvim slučajno, stigao na poslednjih 40-ak minuta. Kako se to dogodilo, nije moja krivica (osim možda bezobrazluka da o tako nečemu pišem, pa makar za blog, ali ništa se ne baca!), već splet okolnosti da novinarska projekcija na jednom festivalu kasni usled nestanka struje u zgradurini koja je nekada služila kao pokazna vežba iz moderne arhitekture, ponos i dika jednog relativno velikog grada. Upozoravam, dakle, da je ovo eksperiment, više blogpost nego li relevantna filmska kritika, pa vas molim da mi u komentarima slobodno napišete da sam ne-etičan, pacer, dunster, seronja ili da me popravite ako sam slučajno nešto krivo uhvatio.

Film je, dakle, Dalida, biopic istoimene (“istonazvane” zvuči glupo, ali je ispravniji termin) pop-pevačice i glumičice čiji je život bio obeležen ljubavlju od strane publike i nesrećnim ljubavima sa uvek pogrešnim muškarcima. Tako to često biva. Film hvata raspon od jednog pokušaja samoubistva u ranoj mladosti do onog uspešnog u srednjim godinama. Depresija je zajebana bolest. Deo koji sam ja uhvatio obuhvata raspad veze sa jednim od njih, depresiju, čupanje iz nje i pokušaj povratka na tron, a propraćen je i sa priličnom količinom muzike lakih nota, čuju se cele pesme čiji tekstovi korespondiraju sa osećajima protagonistkinje, te sa prilično arhivskog materijala.

Čitam da u ranijem stadijumu film čekira kućice za flashback na (nesrećno) detinjstvo i prve scenske uspehe, nisam gledao, pa ne mogu da sudim o kvalitetu izvedbe. Kako nisam, božesačuvaj, Dalidin fan i nisam upoznat sa stvarnom biografijom i izvornom knjigom, ne mogu da sudim ni o vernosti prikaza, ali mogu pokazati dobru veru pošto je njen rođeni brat autor te knjige i ko-scenarista kojeg se verovatno dosta pitalo.

Ono što sam, jebiga, video u principu je linearno i školski odrađeno, pevljivo toliko da je skoro mjuzikl, romantično i razmahano, pa skoro melodramatično. Jedina zapravo hrabra odluka je izbor nepoznate italijanske glumice Sveve Alviti za glavnu ulogu. Iako taj štos ne pali baš uvek, recimo zbog svoje mladosti vrlo teško može “prodati” godine i zamor materijala, pa koliko god šminke da joj tutnu, sama činjenica da ona zaista govori francuski sa jakim italijanskim naglaskom je dovoljna da opravda izbor. Uz to, po onome što vidim, ona zapravo liči na Dalidu i sasvim solidno joj “skida” nastup i kretnje.


Glumci koji igraju njene muškarce i epizodisti su korektni, ali ne iznad tog nivoa i zapravo je začuđujuće videti Vincenta Pereza, oficira, džentlmena, vampira i Vranu 2 u tom krugu (mada i nije, čovek snima CSI klon na televiziji). I kada se podvuče crta, Dalida postaje i ostaje repertoarska konfekcija za devojčice i domaćice koja se gleda bez paljenja mozga. Bez želje da bilo koga uvredim, takvi filmovi imaju svoju funkciju, ali nije mi jasno šta oni traže na festivalima, posebno na novinarskim projekcijama koje kasne, zeznu nečiji raspored i učine da im jedan tekst padne u krilo.