Bad Moms

2016.

scenario i režija: Jon Lucas, Scott Moore

uloge: Mila Kunis, Kathryn Hahn, Kristen Bell, Christina Applegate, Jada Pinkett Smith, Annie Mumolo, Oona Laurence, Emjay Anthony, David Walton, Clark Duke, Jay Hernandez, Wendell Pierce

Dvostruki standardi su čudo i prisutni su na svakom koraku. Recimo ponašanje u ulozi roditelja. Za muškarce je sasvim očekivano ne samo da ganjaju karijeru, nego i da imaju svoje rituale druženja koji se odvijaju van kuće, dok bi žene morale biti zadovoljne, dapače presrećne sa ulogom majke i kućanice. Karijera ili izgovor za nju je tu samo poželjan dodatak i fasada za nekakvo takmičenje u savršenstvu.

Bad Moms takvu situaciju radikalno izvrće idejom o ženskom pasivnom otporu, muško-ošljarskog tipa i zapravo je neuobičajeno da iza nečeg takvog stoje dvojica muškaraca, i to kreatora ultimativnih “boys will be boys” komedija poput Hangover franšize. Još je čudnija činjenica da je iza tako nečeg u osnovi inteligentnog i potencijalno subverzivnog stao današnji kalkulantski nastrojeni Hollywood. Impozantna zarada u letnjem terminu i nije toliko čudna, ali može implicirati ne tako prijatnu stvar poput štancerskog nastavka.

Problematika je izložena u “voice over” uvodu u kojem Amy (Kunis) govori o tome kako je prvo dete rodila sa 20 godina, drugo nedugo nakon toga, i kako od tada samo juri i ništa ne stiže. Kuća, posao, deca, školske obaveze i vanškolske aktivnosti i sve po redu u okruženju suburbije koja to smatra normalnim i poželjnim. Muž (Walton) ne samo da ne pomaže, nego je nezreo i ne pokazuje interes, šef (Duke) je klinac koji zapošljava debile dok Amy obavlja i svoj i njihov posao, a predsednica školskog odbora i “queen bitch” Gwendolyn (Applegate) više nego išta voli da se bavi mikromenadžmentom banalnih stvari poput “bake sale” događaja.

Dok Amy ne popizdi, otera muža koji je vara preko interneta i banalne gluposti nazove pravim imenom. Amy će pronaći podršku u vidu još dve školske mame, zabavne razvedene alkoholičarke Carle (Hahn) i čudne, istresirane majke četvoro monstruozne dece (Bell). Promenu će uočiti i njeni klinci (Laurence, Anthony) koji će morati da nauče da se više brinu sami o sebi, ali i Gwendolyn i njeni “dronovi” (Pinkett Smith, Mumolo). I neće sve teći glatko, ali Amy će nastaviti da ventilira kroz izlaske, alkohol, zezanje i dangubljenje sa svojim prijateljicama, a tu je i zgodni udovac (Hernandez)...

Najslabiji deo filma je to njihovo zajedničko zezanje i glupiranje propraćeno preglasnim, ispraznim pop-hitovima novijeg datuma, ali to je tako sa Hollywoodom i njegovom uniformnošću. Slično se može reći i za predvidljivi razvoj događaja i rasplet. Bez toga, film teško da bi dobio podršku studija. Mila Kunis i nije neka glumica, ali njena Amy je takođe prosek proseka od lika, dok su njene “pomagačice” zanimljivije i poverene glumicama sa širim rasponom.

Takođe, borba tri na tri deluje nekako tipski, a u suprotstavljenim timovima se vidi ko je kome parnjak. S tim u vezi, Gwendolyn je jedan od solidnijih negativaca, a Christina Applegate je igra sa žarom ostarele glumice iz loših filmova i to sračunato pali. Muški likovi su jednodimenzionalni, ali to je verovatnije namerna izjava nego propust u scenariju. To je moguće zaključiti i po tempu koji autorski dvojac diktira svojim vickastim replikama i obiljem fino plasiranih referenci.

Opet, ima tu nečeg što ne staje samo na subverziji rodnih uloga. Iza toga se postavlja pitanje kakav je to svet omeđen pisanim i nepisanim pravilima u kojima živimo. U tom svetu nema spontanosti i on makar u svom početku liči na neko besmisleno takmičenje čiji besmisao kad-tad eksplodira ostavljajući za sobom pustoš. Moderno roditeljstvo je svedeno na haotičnu jurnjavu za ciljevima koji beže, školski sistem isto tako, a iza ugla tu decu čeka život u svoj svojoj grozoti, pa bili oni savršeni ili ne. Čak će oni nesavršeni i bolje proći, naročito ako su svesni toga. Naprosto, zabavnije je.