11.3.17

The Party

2017.
scenario i režija: Sally Potter
uloge: Kristin Scott Thomas, Patricia Clarkson, Timothy Spall, Bruno Ganz, Cherry Jones, Emily Mortimer, Cillian Murphy

Već od same pretpostavke The Party je film koji obećava zabavu i ljubav na prvi pogled svakom gledaocu koji u sebi gaji makar zrnce cinizma i nepoverenja u ljudsku vrstu. Prvo, traje samo 71 minut, pa nema izgovora da ga se ne pogleda od početka do kraja. Drugo, crno-bela fotografija je izvrsna i apsolutno je uživanje gledati pokrete kamere. Treće, film je sveden na jednu kuću sa dvorištem i sedam likova, uglavnom intelektualaca koji se sve vreme svađaju i prepiru o svojim željama, uspesima i svetonazorima.


 Sally Potter, inače poznata po slabo komunikativnim, izuzetno umetnički nastrojenim filmovima, ovde je uspela da napravi oštar, bespoštedan presek današnje Velike Britanije i njenih političkih tokova, ali i da napravi jedan izuzetno prijemčiv film, kako u smislu festivala (premijera u glavnom programu Berlinala), tako i sa priličnim komercijalnim mogućnostima. The Party jednostavno pogađa vremenski okvir i žicu, a opet je dovoljno bogate teksture da nije za jednokratnu upotrebu, niti podilazi publici simplifikacijom.
Naslovna zabava je okupljanje nekoliko prijatelja u kući kod Janet (Scott Thomas) i njenog muža Billa (Spall) radi proslavljanja njenog životnog dostignuća: izbora za ministarku zdravlja u vladi u senci. Imajući u vidu ko je na vlasti u Velikoj Britaniji i kako je prošla pizdarija zvana Brexit referendum, te u kakvom je stanju opozicija, Janet ne gaji neke velike iluzije o operacionalizaciji uspeha, ali ga shvata kao potvrdu za svoj dosadašnji predani rad i lični integritet. Bill je od starta u sasvim drugom filmu, premda nam je iz konteksta jasno da Janet ne bi napredovala bez njegove podrške, ali on se osamio, sedi za gramofonom, pušta ploče i naliva se alkoholom, dok Janet sve vreme zvoni telefon sa porukama od kurtoaznih čestitki do izjava ljubavi od strane, pretpostavljamo, njoj poznate osobe. Jako je važno reći da Janet, iako se smatra feministkinjom, nije nimalo gadljiva na to da se pokaže i u kuhinji.

Gosti pristižu. Prva je njena prijateljica April (Clarkson) koja joj pruža najglasniju podršku, raduje se njenom uspehu i ohrabruje je da smoždi sve pred sobom. Ona dolazi u pratnji svog “budućeg bivšeg” muža Gottfrieda (Ganz), “life coacha” neke vrste koji na svaku provokaciju odgovara “fortune cookie” filozofijom i otrcanim aforizmima, propagirajući pozitivnost po svaku cenu da bi ga April promptno ukorila i ućutkala. Tu je, zatim, lezbejski par koji čine stara feministkinja Martha (Jones) i njena ne-akademski nastrojena partnerka Jinny (Mortimer) koja je upravo saznala da nosi trojke. Ekipu zaokružuje tip koji očito ne pripada tom profesorsko-feminističkom društvu, prezgodni i prebogati mladi finansijski mešetar Tom (Murphy) čija je jedina poveznica sa Janet trenutno odsutna njegova žena Marianne, Janetina asistentkinja koja kasni. Tom se pojavljuje sa mnogo kokaina i pištoljem, stalno trči u kupatilo, radi na svojoj “toaleti” i proverava oružje. Čehovljevski, zar ne?

 Ostaje nam da vidimo hoće li pištolj opaliti na ekranu ili van njega, ali situacija je svejedno napeta i čudna, pa decentno zamišljena zabava ne klizi polako u pičvajz već od starta iskače iz šina. Prvo, Jinnina prijava može zaseniti zabavu, a Martha nije baš toliko oduševljena svođenjem svoje partnerke na telesnu funkciju. A dotle tihi (ako se izuzme muzika) i povučeni Bill ima dve vesti koje će svima pokvariti zabavu.
Slažem se, postavka stvari prilično podseća na teatar, na komediju koja izmenjuje farsu i satiru, a i replike su često jake i citatne, kao da se likovi obraćaju direktno publici, a ne jedni drugima. Takav ugođaj se korenito prepravlja izuzetno kinetičnom kamerom Alekseja Rodionova i brzim smenama krupnih i, koliko se da, širokih kadrova na čemu insistira autorica i u čemu ima veliku pomoć montažera Emilie Orsini i Andersa Refna. Jaka strana filma su i glumci, neki u svom tipu, neki potpuno kontra njega, sve sami britanski prvoligaši na filmu i u teatru, i, što je posebno važno, svesni razlika između dva medija. U filmu koji se toliko oslanja na glumačku interakciju, tajming je sve i ansambl je apsolutno na visini zadatka.

Od takvog scenarija Sally Potter punog referenci i zajedljivih bombica najviše profitira Patricia Clarkson čija je April možda ne najzanimljiviji lik, ali je svakako najciničnija i najotrovnija osoba u prostoriji, pa glumica ima priliku da zablista. Replika “Zagolicaj aroma-terapeuta i dobićeš nacistu” bi možda bila uvredljiva da Nemca Gottfrieda igra bilo ko drugi osim Bruna Ganza, ali, ma kako ovde kontra svog agresivnog tipa, on ostaje upamćen po portretu Hitlera. Takođe, “Ti si prvoklasna lezbejka i drugorazredni mislilac” upućena Marthi može ući u anale filmskih uvreda i verujem da je deo gledališta izašao sa projekcije planirajući da je upotrebi u konverzaciji.

 Međutim, The Party nije samo najbolji i najefektniji film svađe od Carnage naovamo, nego se ispod površine krije oštra opservacija fenomena koji nisu ograničeni samo na britanski kontekst. To je više od filma o salonskoj levici u svoj svojoj pravedničkoj nemoći pred svetom za koji ti napredni buržuji nominalno saosećaju, a zapravo o njemu nemaju pojma. To je film o srazu visokih ideala i niskih strasti. Jalovost nikada nije bila smešnija nego u ovih sat i nešto vremena.