28.3.17

A Country Called Home

2015.
režija: Anna Axster
scenario: Anna Axster, Jim Beggarly
uloge: Imogen Poots, Mackenzie Davis, Mary McCormack, Ryan Bingham, June Squibb, Norman Bennett, Shea Whigham

Film na dan ima dva osnovna pravila. Prvo, objavljuje se svaki dan, bez sitnih i krupnih svetaca, državnih praznika, nedelja i godišnjih odmora. I drugo, u pitanju su isključivo novi filmovi sa bioskopskog, festivalskog ili internet programa. To zahteva određeni tempo praćenja i on je zahtevan do te mere da se tu i tamo potkradaju greške. Ne samo da mi neki za publiku potencijalno zanimljivi filmovi temeljno pobegnu jer u datom trenutku nemam vremena da se bavim s njima pošto radim na “isplivavanju” iz nečeg drugog, nego mi se neki filmovi dosta dugo vuku na listi želja, a da sam zaboravio kako su uopšte tamo završili. Jedan od takvih je i A Country Called Home.

Premda, pretpostavljam da je razlog jedan od ne tako čestih slučajeva da Imogen Poots igra glavnu ulogu. Moja iskustva sa njenim ulogama su prilično dobra, ponekad je čak i zadivljujuća, pa mi se učinilo kao solidna ideja da proverim kako izgleda kada ona igra glavnu ulogu. Štos je, međutim, da je A Country Called Home po estetici, tematici i kontekstu u prinicipu standardan indie film koji ne odstupa od kanona.

Znate već, Sundance je lansirao taj štos negde početkom milenijuma i od tada se takve stvari štancaju toliko da ih ima za punjenje programa po severnoameričkim festivalima. A problem sa bilo kakvom, pa i takvom šprancom u kinematografiji je to da tu ima vrlo malo mesta za izuzetnost u bilo kom aspektu, pa i kada je reč o glumi. S tim u vezi, ostvarenje Imogen Poots u ulozi devojke koja odlazi na očevu sahranu u Teksas ne bi li tamo pronašla komadić svog neotkrivenog identeta je korektno i na mestu, ali i prilično “paint by numbers”.

Neki drugi u glumačkoj postavi čak imaju koloritnije likove. Recimo, Mackenzie Davies igra transrodnog kantautora koji je osuđen da iz ličnih razloga ostane u provincijalnom gradiću i trpi šikaniranje čak i kod kuće. Ili Mary McCormack kao alkoholičarka i tipičan primerak “white trash” sorte. Osveženje je svakako videti June Squibb koju je teško zaboraviti posle Nebraske u ulozi protagonistkinjine babe. Kao i country pevača Ryana Binghama koji igra alkoholičarkinog sina i protagonistkinjinu simpatiju.

Nema smisla ulaziti u radnju, ne toliko zbog spoilera koliko zbog komplikovanih prijateljsko-rodbinskih odnosa između likova. Za praćenje, međutim, nije naročito teško, pošto sve gledamo iz perspektive došljakinje koja se i sama upoznaje sa detaljima iz života svog otuđenog oca. Ono gde A Country Called Home podiže letvicu je problematika koju ispostavlja, reč je o mirenju sa stvarima i okolnostima na koje nismo mogli uticati, i iskrenost sa kojom toj problematici prilazi. Bazično, ne biramo ni roditelje ni okolinu, kao ni ono što će nas u životu snaći, pa je najbolje što možemo uraditi pokušaj da prihvatimo ljude i stvari kakve jesu i na tome gradimo odnos.


Anna Axster je debitantkinja i to se na nekoliko mesta oseti u preteranom oslanjanju na stilska, skoro pa žanrovska pravila, ali u principu radi korektan posao. Slično se može reći i za njenog nešto iskusnijeg ko-scenaristu Jima Beggarlyja koji likove razvija u zadatim ili samonametnutim okvirima. Sve u svemu, A Country Called Home će biti ugodno potrošenih 90-ak minuta, ni manje ni više od toga.