28.2.17

Mr. Long / Ryu san

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
scenario i režija: SABU (alias Hiroyuki Tanaka)
uloge: Chen Chang, Yi Ti Yao, Bai Run-yin, Sho Aoyagi

Šta možemo očekivati kada film počinje gangsterskim preseransom o nekom blesavom kolegi koji često upada u sranja ili ih sam pravi, pa večito kasni? Očekujemo da vidimo tog kolegu, i zaista ga i vidimo, na oštrom kraju noža koji drži profesionalni ubica. Sledi krvavi balet u kojem od noža ginu i kolege-gangsteri. Nije prošlo ni pet minuta filma, a na ekranu već imamo više krvi nego u ostalim berlinskim takmičarskim naslovima zajedno. Kamo dalje?

Zapravo, očekujemo klasičan azijski akcioni triler sa manje ili više priče u kojoj naš junak mora potamaniti masu neprijatelja svojim sečivom ili nečim improviziranim i složiti ih na kamaru u baletski koreografiranim scenama od kojih je svaka sve nagužvanija, sve stiliziranija i sve luđa. Kada naš “hitman” (Chang) dobije sledeću misiju u Japanu (film inače počinje na Taiwanu), čini se da će radnja krenuti upravo tim tokom. Međutim, kad se misija izjalovi, a naš junak biva ostavljen da umre u jarku, pa nekako dobaulja do naselja u kojem nesrećnici i narkomani žive u barakama, pa se još veže za simpatičnog klinca (Bai Run-Yin), igrom slučaja svog zemljaka, i počne brinuti o njegovoj majci-narkomanki (Yi Ti Yao), film odlazi u potpuno drugom smeru.

Logično bi bilo pretpostaviti, koliko iz postavke, toliko i iz stila ili generalnog ugođaja, da će se Mr. Long okrenuti prema kursu koji Refn postavio sa svojim filmom Drive. Ima i tu nečega, poput motiva prošlosti koja sustiže i novoizgrađene lojalnosti prema ljudima koji su žrtve sveta u kojima se naš naslovni heroj kretao. Međutim, pripremite se na potpuno drugačije iskustvo, čudnije, sa oštrijim razlikama između pasaža, flashback momentima, čak i potpuno atipičnog, diskretno plasiranog humora.

Ono čime će Mr. Long šokirati, možda čak i odbiti puliku je promena generalnog ritma i tona od nasilnog i napetog ka umirenom, okrenutom deskripciji i introspekciji, kojom njegov autor SABU omogućava jednu od najimpozantnijih vožnji kroz žanrove. Akcija i triler ustupaju mesto inteligentno izgrađenoj romantičnoj i socijalnoj drami. Štos je u tome što je taj prelaz apsolutno logičan i dramaturški opravdan intervencijama koje se mogu činiti lagano čudnima, ali su zapanjujuće logične. Recimo, od ubice noževima samo su dva koraka do izuzetno veštog kuvara čiji štand postaje hit. A posebno zanimljiv detalj je što Long ne govori jezik sredine, odnosno japanski, pa mu dečak i njegova majka povremeno služe kao kanali komunikacije. Naravno, može se postaviti smisleno pitanje zašto se sredina toliko angažira oko stranca koji ne govori njihovim jezikom, ali ako se negde može odgovoriti kontra-pitanjem “zašto ne?”, onda je to ovde slučaj. Uostalom, solidarnost i kako god.


 Istini za volju, imao je SABU i čudnije intervencije (počev od svog imena) i čudnije filmove. Ovaj japanski izvorno glumac pravog imena Hiroyuki Tanaka koji se bacio na režiju je svakako jedna od neobičnijih figura u kinematografiji svoje zemlje kao neko ko često briše granice među žanrovima i još češće čisti žanr spaja sa arthouse i festivalskim filmom. Možda filmovi nisu nužno bili čudniji, samo jednostavno nisu “radili” jednako temeljno kao što to Mr. Long radi, tako da sa projekcije izađete zadovoljni, a gladni, pa potražite brzu hranu koja liči na onu što dolazi sa junakovog štanda. Preporuka se podrazumeva, i za film, a i za tajvansku kuhinju.