2017.
režija:
Lais Bodanzky
scenario:
Lais Bodanzky, Luiz Bolognesi
uloge:
Maria Ribeiro, Clarisse Abujamra, Paulo Vilhena, Felipe Rocha, Jorge
Mautner
Dok
se u životu porodični ručkovi ne moraju nužno završiti opštom
svađom, na filmu je lonac na štednjaku jedan od sigurnih
pokazatelja pičvajza. Sadržina lonca će, kakve li simbolike,
iskipeti vani, a odgovorna osoba, najčešće “mater familias” će
morati potražiti žrtvu ili makar zgodnu distrakciju. U
latino-američkim i mediteranskim kulturama, ta neslavna rola neće
pripasti ni sinovima ni zetovima, jer muškarca, bio on vezana vreća
ili potencijalni preljubnik i parazit, ne valja opterećivati takvim
trivijalijama. Zato se kola svaljuju na snahama i kćerima. Mesto
radnje: Sao Paolo, Brazil. Vreme: sadašnje. Tema: dilema jedne žene
kako da ne postane poput svojih roditelja.
Žena
je Rosa (Ribeiro), stešnjena između dominantne i zajedljive majke
Clarice (Abujamra), uglavnom odsutnog i možda nevernog muža,
ekološkog aktiviste Dada (Vilhena), dve kćeri osnovnoškolske dobi
i posla koji ne voli, ali pomoću plaća račune. U jednom trenutku
njen sigurni, a svejedno ne baš prijatni svet počinje da se
raspada. Prvo će primiti dve iznenađujuće vesti, da joj majka
umire od raka, doduše potpuno pod svojim uslovima, te da njen otac
kojeg obožava, umetnički tip, zabavni i ne naročito uspešni
lutkar Homero (Mautner) uopšte nije njen otac. Rosa će u tom
trenutku pomisliti da je rešila misteriju zašto je oduvek bila
manje omiljena od svog brata, mislila je da je to samo zato što je
žensko, ali stvari nisu tako jednostavne.
Rosa
dobija otkaz i ima dovoljno vremena da se pozabavi svojom
egzistencijom, identitetom, sumnjama i težnjama. Na stranu jedan od
roditelja u školi njenih kćeri sa kojim joj se pruža šansa za
strastvenu aferu, dnevne i ine obaveze prema starijim i mlađim
generacijama, brak u krizi, otac i polusestra na grbači između dva
sponzora i potraga za biološkim ocem, Rosa je oduvek želela pisati
drame i trenutna opsesija joj je Ibsenova Nora za koju piše
rekontekstualizirani “update” koristeći elemente svog života.
Otud simbolika sa lutkama i otud pitanje svih pitanja: koliko se toga
zaista promenilo za ženu u smislu društvenog položaja i očekivanja
od kraja XIX stoleća do početka XXI? Pojavno skoro sve, a suštinski
skoro ništa. Ako već ponavljamo društvene obrasce, kako nećemo
one koje nosimo direktno iz kuće?
U
umerenom tempu, strpljivo i pozorno na detalje, brazilska autorica
Lais Bodanzky polako gradi priču oko svoje junakinje na putu
spoznaje i možda oslobođenja od
društvenih i porodičnih konvencija. To radi sa puno takta i osećaja
za svoje likove koji su detaljno i prilično realistično napisani.
Od toga najviše profitira Maria Ribeiro (Tropa de Elite,
oba filma) koja ima najkompleksniji i najdetaljnije napisan lik kao
polaznu osnovu, pa zato “grize” do koske, ulazi u lik i ostvaruje
ulogu za pamćenje. “Dobre karte” je dobila i Clarisse Abujamra,
njen lik je zdravo ekscentričan i za sebe ima sve one zicere od
fora, fazona i “one-linera” za smeh, razbibrigu i malo životne
mudrosti, i to je sasvim solidno iskoristila. Ostali pošteno
sekundiraju, imaju poneki svoj momenat za pokazivanje talenta i to ne
propuštaju.
Koliko
god scenario koji potpisuju Lais Bodanzky i njen poslovni i životni
partner Luiz Bolognesi vredeo zbog detaljne i iskrene obrade sijaset
važnih životnih pitanja, zbog kompleksnosti likova i poštovanja za
njihova osećanja, problem je što, držeći se događaja ne baš
visokog intenziteta oko naše junakinje, otvara više pod-zapleta
nego što ih može na zadovoljavajući način rešiti. Ali, ako ćemo
pravo, Just Like Our Parents
je i u tome dosledan: život ne nudi konkluzivne odgovore na sva naša
pitanja, naprotiv, na nama je da se snađemo sa svime što nam on
baci u lice.
No comments:
Post a Comment