Slash

2016.

scenario i režija: Clay Liford

uloge: Michael Johnston, Hannah Marks, Tishuan Scott, Jessie Ennis, Peter Vack, Michael Ian Black, Missi Pyle

Ma koliki ja naivac bio za filmove o odrastanju, bilo bi fer priznati da je kod njih itekako prisutan šablon kao način izrade. Generalno, šabloni postoje zato što u principu brzo i lako rešavaju većinu pitanja, ali problem sa njima nisu samo minimalne varijacije od filma do filma, već i sve veća udaljenost od realnosti, vremena sadašnjeg i verodostojnosti. Hoću reći, tzv. “teen” filmovi vrlo malo korespondiraju sa svetom današnje klinčurije, a mnogo više sa nekom idejom odraslih šta bi današnji klinci mogli biti. Iliti, filmski mulci toliko odudaraju od onih koje možemo sresti u životu toliko da je jasno da su one prve izmislili nemaštoviti ljudi.

Po logici stvari, Slash bi mi išao na živce samim tim što se opet drvi o sveprisutnoj i stoga prilično dosadnoj temi tinejdžerske seksualnosti (pored toga što je “coming to age”, Slash je i “coming out” film) i što se insistira na queer oneobičenju u svrhu otkrivanja belodane činjenice da su tinejdžeri često seksualno dezorijentirani. Drugi razlog za (ličnu) odbojnost je sub-kultura o kojoj znam vrlo malo, a to malo što znam navodi na a priori negativan stav o njoj. Reč je tu o piscima “fan fiction” literature često sa erotskim i u okviru toga queer predznakom. Predznak nije problem ukoliko nije usiljen žanrovskim uzusima (što je često slučaj), mnogo više smetaju površnost i generalna nepismenost i bezidejnost takvih uradaka.

Petnaestogodišnji Neill (Johnston) nije cool, popularni klinac. Naprotiv, povučen je i zbunjen. Malo je zagledan u svog drugara sa dramske sekcije, a malo u za nijansu stariju i manje inhibiranu čudnu curu Julie (Marks) sa kojom deli hobi: pisanje “fan fictiona”, ona o nekakvoj elfici iz literature, uz učitavanje paganskog, kulturološkog i “gender studies” pod-teksta, on o distopijskom stripovsko-filmskom junaku Vanguardu (kojeg u sekvencama vizualiziranih napisa igra Tishuan Scott) tražeći kroz njega svoj seksualni identitet, gay, straight, biseksualan ili panseksualan. Njih dvoje se upuštaju u fluidan odnos u kojem se vide aspekti kolegijalnosti, konkurencije, prijateljstva, nevinog zezanja, mentorstva i telesne privlačnosti. Trenutak istine za njih će biti konvencija, na rubu koje će se dogoditi i javno čitanje “fan fiction” uradaka.

Ono čime Slash pleni je svež, iskren i neosuđujući portret svojih protagonista. Nije tu stvar ni samo ispitivanja seksualnosti, niti kolizije njihovih vrlo teorijskih ideja sa stvarnošću koja uključuje prave emocije. Radi se tu o potrebi za pripadnošću i etiketama koje tinejdžeri vole sebi prilepiti. Radi se tu o malim i uskim svetovima poput internet foruma koje biramo na osnovu interesovanja. Radi se tu o modernom dobu, komunikacionim tehnologijama i filtraciji zanimljivog od nezanimljivog bez potrebe sa širom slikom. To se naročito poznaje u likovima Julieine trudne, praznoglave i lajave, a zapravo dobrodušne drugarice (Ennis) i njenog polu-retardiranog bivšeg dečka koji se prodaje kao faca (Vack). Oni ne samo da se ne stide svoje gluposti, oni su u neku ruku ponosni na nju.

Iskrenost i saosećajnost se može pronaći i u portretu zatvorenog kružoka “fan fiction” autora kao svojevrsne alternativne realnosti koju su oni stvorili sami sebi za bekstvo od realnog sveta koji ne razumeju i koji njih ne razume. To možda ne odudara od uvreženog mišljenja o posetiocima konvencija kao o nesnađenim personama i gubitnicima, ali makar nije osuđujuće. Naravno, posetioci konvencija i autori ovakve literature će se možda naći uvređenima. Njihovo pravo, ali Clay Liford barem ne mlati po njima onoliko koliko to čini i mainstream i druge sub-kulture.

Perceptivan i obziran kakav već je, Clay Liford je na putu da postane nova uzdanica američke indie scene. Njegov prethodni film Wuss (2011) je možda bio radikalniji i provokativniji u portretu neočekivanog prijateljstva i savezništva pičkastog profe i lude učenice, ali u Slash mudro igra na umerenost, spajajući generalno čudaštvo i otpadništvo, stvarni ili nabeđeni manjinski identitet, pravila indie estetike i nešto zdrave logike. Rezultat je sasvim solidan perceptivan i iskren film o ne baš običnim ljudima i njihovim zabavama.