8.2.17

London Road

2015.
režija: Rufus Norris
scenario: Alecky Blythe
uloge: Olivia Colman, Anita Dobson, James Doherty, Kate Fleetwood, Paul Thorney, Tom Hardy

Iz nekog neobjašnjivog razloga, mjuzikli se vraćaju u modu. To može biti težak smor kad su u klasičnom i prevaziđenom obliku, dodatno ispražnjeni od sadržaja i smisla prema potrebama savremenog “anything goes” sveta. Može takođe biti iritantno i kada se slepo prati trend “mjuzikla ispod žita”, odnosno kada film tehnički nije mjuzikl, ali je napunjen muzičkim numerama radi atraktivnosti ili podilaženja publici. Takođe je moguće uraditi nešto novo i promišljeno, recimo fuziju inače udaljenih žanrova ili otići još dalje, srušiti skoro sve postulate, muzičke i dramaturške, te napraviti predivan haos kakav je London Road i tako ispričati poznatu priču iz jednog svežeg i neočekivanog ugla na sasvim nov način.


Priča koja je ovde u fokusu je ona o “Rasparaču iz Ipswicha”, odnosno “Davitelju iz Suffolka”, ubici pet prostitutki u jesen 2006. godine koje su radile na naslovnoj ulici u tom mirnom gradiću na istoku Engleske. Ali sam ubica, Steve Wright, nije uopšte predmet filma i njegovo odsustvo je prilično glasno, prvo kao pretnja (jer bi ubica mogao biti bilo ko, verovatno lokalac, ali možda i tek doseljeni stranac ili vozač autobusa), zatim kao izjava i tematsko pozicioniranje filma. Autore ne zanima Wright i njegova pozadina, čak ni njegov grozni čin, koliko posledice svega toga na jedno mirno predgrađe. Pomislite na horde novinara, policijske trake, vandalizam, idiotske izjave u etar, skrivenu i ne tako skrivenu mržnju prema određenim nacijama, klasama i profesijama i na stigmu koju mogu nositi stanovnici jedne ulice koja je postala sinonim i za prostituciju i za ubistva. Kako izgledate samome sebi kada vam je prvi komšija serijski ubica, a vi nemate ni blagog pojma da je to tako?
Film počinje intervjuima, kao dokumentarac. Odnosno, mockumentary, pošto nije teško prepoznati da su i ispitivači i ispitivani glumci. Onda kreće muzika, uslovno rečeno. Pre će biti pevanje nimalo poetskih sadržaja poput televizijskih vesti, izjava prolaznika i lokalaca u ritmu i melodiji muzike u pozadini. Zamuckivanje, neodmerene izjave i gramatičke greške postaju refreni. Šta je sledeće? Scene masovnog plesa? O, da. I izgleda luđe neko ikad.

Muzika je žanrovski potpuno drugačija od onoga što možete čuti u mjuziklima. Melodije gotovo nikad nisu “catchy”, baš kao što ni tekst nije ni rimovan ni u nekoj metrici, pa muzičke numere mogu zvučati potpuno slučajno ili kao tekst nakalemljen na “score” kao za krimić i misteriju koji se inače ne peva, ili kao nešto što bi naliven kofeinom iz sebe izbacio Mike Patton za potrebe sastava Mr. Bungle i Fantomas. To opet ne znači da je sve baš potpuno slučajno i bez reda i smisla. Recimo, tačke posvećene istrazi i suđenju će biti dramatične, čak i tako koreografirane, tinejdžerke će dobiti modernu plesnu numeru, prostitutke svoju elegiju, a komšije će se kretati od zlih slutnji preko introspekcije do trijumfa.

Koncept kojim se London Road vodi je genijalan u svojoj jednostavnosti: scenaristkinja Alecky Blythe je na licu mesta diktafonom snimala meštane i postavljala im pitanja, a taj materijal je u neobrađenom obliku pretvoren u kompletan tekst filma, dijalog i songove koje je, vodeći se sličnim principom komponovao Adam Cork uglavnom za komorni orkestar. Tako jednostavno zamišljen i postavljen na daske u režiji Rufusa Norrisa, London Road je dve godine bio rasprodan i sablažnjavao je publiku, meštane Ipswicha, crkvu i koga sve ne. Nije teško shvatiti zašto: pomislite na fuziju otrovnosti, političke nekorektnosti i nonšalantnosti prema normama lepog ponašanja jednog Charlie Hebdoa i moderne, samosvesne umetnosti The Mighty Boosha.
Pitanje od milion dolara za mene glasi kakva je filmska adaptacija. Kako London Road nisam gledao u izvornom obliku, mogu samo na osnovu nekih činjenica (reditelj i veći deo glumačke postave dolazi iz teatra) koliko je tu reč o adaptaciji, a koliko je toga preneto direktno iz predstave. Moj utisak je da London Road ima filmsku širinu nasuprot teatarskoj prostornoj skučenosti, a eksterijeri, iako snimani u londonskom studiju, deluju verodostojno u portretu provincijalnog gradića. Kamera Dannyja Cohena je fluidna, izbor widescreen formata i ispranih boja se čini kao ne baš originalan, ali zato logičan. Reditelj Rufus Norris (Broken) je već pokazao interesovanje za temu susedstva kao celine i socijalne ćelije, pa sa London Road to ispituje na jedan svež način.

Ideja da se ansambl proširi sa jednim poznatim licem (ne da su ostali nepoznati, ali ovde je reč o globalnoj slavi) čini se umetnički i marketinški ispravnom. Ali pozor! Ako vam je Tom Hardy jedini razlog da pogledate London Road, plašim se da vaša očekivanja neće biti zadovoljena. On ima jednu jedinu scenu kao jezivi taksista i u njoj peva. Loše, ali nije li to potpuno u skladu sa vizijom i misijom filma. London Road je itekako vredan gledanja i vrlo lako može postati jedno od najbizarnijih, ali zato najugodnijih filmskih iskustava u vašem životu. I, da, takvi su nam mjuzikli nasušno potrebni.