17.2.17

Fences

2016.
režija: Denzel Washington
scenario: August Wilson (prema sopstvenoj drami)
uloge: Denzel Washington, Viola Davis, Stephen McKinley Henderson, Jovan Adepo, Russell Hornsby, Mykelti Williamson

Jedno je sigurno: na ovogodišnjim Oscarima barem neće biti cele #OscarsSoWhite šarade. Nominacije su poznate i ima predstavnika manjina koji ne samo da popunjavaju kvotu, nego zapravo i imaju šanse za kipiće. Moguće je da su se studiji posuli pepelom, pa u pogon stavili neke afroameričke priče. Možda je to samo interventno, jednokratno rešenje gorućeg problema, a možda početak jednog sistemskog pristupa. Videćemo kako će se stvari odvijati na dodeli prestižnih nagrada narednih godina, a dotle – ko živ, ko mrtav.


S tim u vezi, Fences kao “najafroameričkiji” (idiotske li konstrukcije) predstavnik, nije pokupio četiri nominacije slučajno. Dve od njih su potpuno zaslužene, dvostruki dobitnik Denzel Washington je odigrao vrlo dobru glavnu ulogu, dok je Viola Davis pomerena u kategoriju sporednih još na Globusima, gde je i pobedila, verovatno radi većih šansi, premda ne bi bilo pogrešno njenu ulogu isto smatrati glavnom. Nominacija za najbolji film nekako prati glumačke po automatizmu, čak iako Fences ni u kom slučaju nije impozantno filmsko dostignuće. A kad smo kod mrtvih iz prethodnog pasusa, već 11 godina pokojni dramski pisac August Wilson sada ima priliku da posthumno dobije nagradu za adaptaciju svoje drame u draft scenarija.
Sad, koliko god Wilson bio genijalan dramski pisac koji se može staviti rame uz rame sa velikanima poput Arthura Millera i Eugenea O’Neilla (Fences funkcioniše kao afroamerički odgovor na Smrt trgovčkog putnika i Dugo putovanje u noć) i koliko god Fences, inače šesti nastavak u ciklusu u kojem svaka drama tematizira probleme afroameričke populacije u jednoj dekadi, bilo remek-delo američke drame, kao scenario za film to naprosto nije to. Jednostavno rečeno, logika je teatarska, sa sve masivnim monolozima i epizodistima koji po nekoliko minuta objašnjavaju da idu negde pre nego što na scenu stupi drugi lik, a jedini odmak je nekoliko situacionih scena u kojima se izlazi iz okvira kuće i okućnice.

Realno, ni Denzel Washington se nije proslavio sa svojom režijom: Fences izgleda kao filmovani komad teatra, a slavni glumac kao reditelj ne dobacuje dalje od toga da kad treba opali švenk na neki detalj ili da nam obavezno pruži reakciju u kontra-planu. Može se pohvaliti posvećenost detaljima perioda i miljea (reč je o 50-im godinama i afroameričkom radničkom predgrađu Pittsburgha) i rad sa glumcima, ako je to uopšte bilo potrebno, jer gotovo svi, uključujući i samog Washingtona i njegovu partnerku Violu Davis, dolaze direktno iz broadwayske postavke iz 2010. godine, dakle poznaju likove do u tančine.

Takođe nije bilo intervencija kada je u pitanju radnja. Pater familias Troy Maxson (Washington) se isprva čini kao slika i prilika poštenog čoveka. Nepismen je, pa radi kao đubretar i gotovo svaki dolar donese u kuću svojoj ženi Rose (Davis). Svakog petka će si priuštiti sitno zadovoljstvo: bocu džina i blejanje u dvorištu sa najboljim prijateljem Bonom (fantastični Stephen McKinley Henderson). Možda prokrestinira sa postavljanjem ograde u dvorištu, ali možda i za to ima dobar razlog: da nauči sina Coryja (Adepo) vrednosti napornog rada. Treba ga razumeti, namučio se u životu, bio je u zatvoru, sticajem okolnosti mu je san da se profesionalno bavi bejzbolom pao u vodu, brine se o bratu (Williamson) koji je ranjen u ratu, što je ostavilo psihofizičke posledice, ali je svejedno uspeo da pošteno radi i živi, pa ima prava da voli zvuk svog glasa i da malo smara kad se narolja.
Međutim, Troy Maxson ima i svoju mračnu stranu. Ne samo da je nepoverljiv prema “belačkom svetu” koji se ipak menja (građanska prava nisu došla preko noći, bio je to dugotrajan proces) čak i kad od toga ima direktne koristi (postaje prvi crni vozač đubretarskog kamiona u gradu), nego tako začauren u starim uverenjima vrši teror nad svojom decom. Sin iz prvog braka Lyons (Hornsby) pokušava da uspe kao muzičar, susrećući se samo sa očevim otrovnim komentarima. Cory ima šanse za sportsku stipendiju pošto je prilično dobar u američkom fudbalu, ali otac to ne podržava. Pitamo se je li to samo zbog gorkih iskustava ili stvarno ne bi mogao da podnese da se sinu ostavi san kad njemu već nije. Takođe, kao i svaki tiranin, misli samo na sebe u emotivnom smislu, a eksces sa ljubavnicom je samo još jedan.

Više nego o položaju crnog radništva, Fences govori o disfunkcionalnoj familiji i umirućem, a žilavom patrijarhatu u kojem Troy prezire svog oca koji je imao sluganski mentalitet i ostavio kosti na polju pamuka na kojem je i sina terao da radi od malih nogu, ali će isti obrazac ponoviti na svojoj deci. Lyons se od tog terora izvukao samo zato što nije s njim odrastao, pa samo trpi uvrede. Cory je tu mnogo gore prošao, čak i sa majčinom zaštitom. Upravo u smislu ponavljanja obrazaca indikativna je poslednja deonica ovog teatarski posloženog filma i zbog nje valja odsedeti prethodna dva sata, premda bi ovaj materijal svakako bolje izgledao na daskama.
Najjači adut su glumci. Denzel Washington je vrlo dobar kao Troy, njegova mračna strana nije čisti bes koji ruši sve pred sobom već izraz slabosti i slomljenosti. To je u velikoj meri njegova intervencija, odnosno prilagodba lika sopstvenom tumačenju i racionalizaciji, ali ne samo da savršeno funkcioniše, nego zapravo i poštuje izvorni materijal. Epizodisti su unikatni i pamtljivi u tumačenju svojih likova, sve ide kao po loju, a Hendersonova izvedba je maestralna, ma koliko više smisla imala na drugom mediju. Što se Viole Davis tiče, njena izvedba je “tour de force” koji se ogleda u svakom pokretu i svakoj rečenici, a ne samo onom monologu “za oscara”.

Fences ni u kom slučaju nije loš film, ali nedostaci ga suviše koče. Filmovati teatar nije nimalo lak posao i na njemu su zube polomili i jači igrači od Washingtona. Njegov “hands off” pristup će ga doterati do nivoa pristojnog, ali ne i preko toga. Treba poznavati oba medijuma i zanat režije, a ne samo imati želju da dramski klasik dobije ekranizaciju.