Ordinary World

2016.

scenario i režija: Lee Kirk

uloge: Billie Joe Armstrong, Selma Blair, Judy Greer, Chris Messina, Fred Armisen

Da li vas je nekad neki fiktivni lik toliko nervirao da ste poželeli da uletite u ekran i išamarate ga? Iako sam od loših filmova često suviše desenzitiziran da bih nešto iritantno doživljavao emotivno, gledajući Ordinary World sam dobio takav osećaj. Protagonistu sam hteo da udarim posred njuške da mu cvikeri spadnu. Nema veze što ga igra Billie Joe Armstrong, prema sastavu Green Day ne gajim neke izrazite sentimente, lik je prosto takav bednik. Posledično sam hteo i autora, uglavnom piskaralo i wannabe rediteljčića Leeja Kirka, da pridavim jer ko i sa kojom agendom mi servira ovog pizduna kao glavnog lika sa kojim kakti valja saosećati.

Reč je, dakle, o liku koji sam traži batine. To je jedan od onih bivših ljutih punkera koji su u međuvremenu postali papučari sa ženama-skotovima (Blair) i dvoje dece, a nisu ni za jedno, ni za drugo. Kao papučari su beskorisni jer ne znaju ni promeniti pelenu niti isterati kante za đubre na vreme i samo reminiscenciraju kako je bilo super kad su bili mladi i bili face. Kao punkeri su, kada im se pruži prilika, toliki promašaji, jedni od onih koji će izbegavati da pogledaju striptizetu i opominjati društvo da koriste podmetače.

Naravno, takav lik će se naći u krizi za svoj 40-ti rođendan, toliko da će popizdeti i uzeti predsednički apartman u hotelu da u njemu napravi žurku na kojoj će uglavnom sedeti sa strane i duriti se na stare drugare. Prosto se pitam šta njegova bivša (Greer) koja je isfurala karijeru muzičke menadžerke vidi na njemu. Šta na njemu vide njegovi ortaci? Šta komšije koje hoće da se druže s njim? Šta na kraju i njegova žena? Pa lik je beskoristan!

Sad, kako će se kriza odigrati i sa kojom poukom? (Prosto, ovo je takav film, pouke mora biti!) Pa, predvidljivo, popujuće i pičkasto, zapravo ultra-sigurno, sterilno i konzervativno. Divljanje za divljanje, odrastanje je celoživotni proces, porodične vrednosti su iznad nagona i osećaja kastriranosti, prošlo je vreme za rock ‘n’ roll, pa treba postati koristan član društva, recimo radnik u gvožđari.

Billie Joe Armstrong je pogrešio, doduše kardinalno, samo u jednoj stvari: što je prihvatio ulogu. U njoj ne može izgledati ni dobro, ni poštovanja vredno. Igra karikiranu, uvredljivu verziju samog sebe i kao da se dobrovoljno javlja da glumi strašilo u nečijoj staračkoj fantaziji. Ordinary World je sranje, i to sranje sa zlim namerama.