2016.
režija:
Ron Howard
scenario:
Mark Monroe, P.G. Morgan
O
sastavu The Beatles, maniji koju su ova četvorica liverpoolskih
momaka prouzročili i trajnim posledicama na muziku, scenu i kulturu
se naveliko pričalo, pisalo i snimalo. The Beatles su takav status
odavno zaslužili, samo je upitno koliko se toga novog može reći o
njima pedesetak godina kasnije. Uostalom, kome bi se pa i moglo
objasniti taj fenomen danas? Stariji verovatno znaju celu priču, a
mlađi žive u potpuno drugačijem svetu u kojem je teško zamisliti
da ceo svet godinama luduje za jednom muzičkom grupom.
Pa
ipak, američki producent i reditelj Ron Howard uspeva da pronađe
nekoliko novih uglova, svejedno slažući dokumentarac klasično od
intervjua (“talking heads”) i arhivskog materijala, uglavnom
koncertnog i turnejskog. Prvi od fokusa su upravo “turnejske
godine” kada su The Beatles živeli u pokretu, od koncerata,
gužvajući se u hotelskim sobama, pišući nove pesme u kombijima i
izbacujući dva albuma godišnje. Taj period posle prvih,
liverpoolskih koraka i gotovo slučajnog proboja u Hamburgu značio
je težak i uporan rad, ali su četvorica momaka to podnosili
zajedno, kao drugari, kao grupa ljudi i sa zezanjem, verovatno ne
znajući da ih na sledećoj stepenici čeka još više teškog rada,
obožavanja i osporavanja i medijske pažnje.
Drugi
aspekt njihove karijere kojim se Howardov dokumentarac bavi je njihov
značaj u dva pravca: što se tiče “celebrity” i tinejdžerske
kulture čiji su oni, zajedno sa Elvisom, bili pioniri i što se tiče
kretanja u društvu koja su se odvijala paralelno i na koja su oni
možda i nehotično uticali. Negde između toga stoji njihova muzika
kao takva, od ranih, mahom ljubavnih, pesama do kasnijih,
kompleksnijih kompozicija. Fakat je da su oni uticali na dalji tok
muzike, kao što stoji i činjenica da je to muzika koja se preraste
s vremenom. The Beatles su prvi sami sebe prerastali konstantno kroz
karijeru, od tinejdžerske senzacije su postali ozbiljni ljudi i
muzički stvaraoci.
Ono
što ostaje je, njihov odnos do javnosti i do samih sebe. Howard se
vrlo malo dotiče uslova u kojima su The Beatles nastali, pominje se
menadžerska vizija Briana Epsteina, kao i činjenica da su oni
stvarali za određenu publiku, posleratnu baby boom generaciju, i
perfektno pogodili njenu žicu svojom tematikom, muzikom, stilom i
stavom. Upravo je stav, nestašan i bleskast, ali ne direktno
pobunjenički i bezobrazan, razlog zašto ih je tadašnja omladina
toliko prihvatila, a starije generacije nisu imale argumente protiv
tih novih idola. The Beatles su tako postali prototip kasnije
industrijske izmišljotine, “boy banda”, promoteri rock ‘n’
rola, najpouzdaniji proizvod muzičke industrije, čak i inicijalna
kapisla za hippie pokret. Bez njih The Rolling Stones ne bi mogli
biti tako direktni i drski, ekscentričnost The Doors bi bila
sasečena u korenu, hippie pokret bi možda svejedno nastao na
krilima Hendrixa, Janis Joplin i “folk revival” autora, ali
verovatno ne bi doživeo globalnu eksploziju.
Istini
za volju, Howard je ograničen američkom perspektivom ili se namerno
na nju fokusira, tako da, na primer, nijednom rečju neće biti
spomenut fenomen “swinging sixties”. Opet, uspeva da izabere
dovoljno atraktivne sagovornike da pruže što celovitiji pogled na
fenomen turnejskih godina velikog sastava iz lične perspektive. Tu
su, naravno, preživeli Paul i Ringo, uz vešto inkorporiran arhivski
materijal intervjua Johna i Georgea. Tu je Elvis Costello da pruži
komentar iz čisto muzičke i fanovske perspektive. Tu je Eddie
Izzard sa zanimljivom tezom da su The Beatles zapravo rođeni
komičari i zabavljači kojima je improvizacija najjača strana uz
prirodnu simpatičnost. Whoopi Goldberg objašnjava koliki su oni
fenomen bili nevezano za rasne tenzije i nepisana pravila šta se
smatra belačkim, a šta crnačkim, a istoričarka Kitty Oliver
ističe važnost njihovog glasnog otpora segregaciji, dok novinar
Larry Kane prepričava svoja iskustva sa iscrpljujuće turneje po
Americi sa koje je izveštavao.
Svedoci
tih zanimljivih vremena su imali svaki svoj doživljaj vezan za ovaj
sastav. Howard zna koliko je nemoguće dati celovitu, a opet svežu
sliku fenomena zvanog The Beatles. Zato više od drugih koji su se
temom “Beatlemanije” bavili pušta da muzika govori sama za sebe,
kao što zna da kontra-plan reakcije publike govori još više i
glasnije od toga. Tada, recimo, nije bilo monitora na bini, niti je
stadionsko ozvučenje bilo prilagođeno koncertima. Oni su se trudili
da, progresivno sve umorniji, u tim cirkuskim uslovima daju sve od
sebe, a publika bi ih svejedno obožavala i da nisu.
No comments:
Post a Comment