24.2.17

Indignation

2016.
scenario i režija: James Schamus (prema istoimenom romanu Philipa Rotha)
uloge: Logan Lehrman, Sarah Gadon, Tracy Letts, Danny Burstein, Linda Emond

Philip Roth je svakako jedan od najvećih američkih pisaca XX stoleća, jedan od onih koji iz romana  u roman ispituju nasleđene i odabrane identitete i propituju poimanje etike. Njegov ključ je kombinacija autobiografije i pametne konstrukcije, prema sebi i svom odrastanju nije sentimentalan i njegovi romani provociraju na razmišljanje. Iako je u vremenu sadašnjem (iz jasnih razloga) svakako najaktuelniji njegovo alternativno istorijsko delo The Plot Against America koje debatira mogućnost da je na izborima 1940. godine pobedio Charles Lindbergh sa izolacionističkom agendom punom razumevanja za nemački nacizam i japanski militarizam, Indignation je možda i najsnažniji i najemotivniji roman iz piščeve kasne faze.

Iako je Roth relativno filmičan pisac čija su dela već ekranizirana, Indignation je već u svojoj strukturi delo koje najbolje funkcioniše na papiru. Lako za naratora, pisma i okvir koji celi glavni tok romana čini flashbackom, te  tehnike su apsolvirane još 40-ih sa film noirom. Štos je u obratima u pripovedanju (ne u priči!) koja mogu potpuno razoriti film. U tom smislu, Indignation je vrlo promišljena, sjajno napisana i pažljivo režirana adaptacija i jedan od vrhunaca indie kinematografije prošle godine, tim pre što James Schamus prvi put režira dugometražni film.
Schamus ipak nije figura bez pedigrea u filmskom svetu. Najpoznatiji i najplodniji je kao producent, a zatim kao nekadašnji direktor kompanije Focus Features. Za razumevanje njegovog rada na Indignation je, međutim, značajniji podatak da je on prekaljeni scenarista najpoznatiji po saradnji sa Ang Leejem na njegovim ponajboljim delima. Schamus se kao reditelj, pametno, najviše oslanja na svoja scenaristička iskustva, a jedno njegovo rešenje, da A-B-A strukturu romana nadogradi sa još jednim okvirom i tako napravi A-B-C-B-A strukturu je gotovo genijalno i izuzetno efektno na emotivnoj ravni.

Početna scena u staračkom domu će dobiti smisla tek u poslednjoj, iako su detalji razasuti po filmu, a isto važi i za u mračnim tonovima snimljenu scenu borbe u Korejskom ratu koja objašnjenje dobija u pretposlednjoj. Centralni deo romana i filma se bavi odrastanjem, odnosno studentskim danima brucoša Marcusa Messnera (Lerman) na univerzitetu Winesburg u Ohiu (ime je fiktivno, ali referentno na zbirku kratkih priča Sherwooda Andersona). Marcus je Jevrejin iz Newarka i na studije odlazi putem stipendije, što ga spasava od mobilizacije za rat. To njegovom zabrinutom ocu, lokalnom mesaru (Burstein), ne umiruje savest i ne smanjuje zabrinutost, a susedstvo se pita kako će tamo, na Srednjem Zapadu, održati košer način prehrane.
Marcusa te stvari ne tangiraju. On je ateista koji za izvor moralnosti uzima filozofiju Bertranda Russella, tih i povučen i zapravo “solo igrač” koji zna verbalno odgovoriti, ali u suštini izbegava sukobe. Njegovi problemi se možda čine pomalo trivijalnim, najveći je, recimo, obavezni odlazak na misu u skladu sa konzervativnom agendom univerziteta, naročito što se u pozadini oseća i novi rat i pripremanje terena za nacionalistički lov na “crvene veštice” i anti-semitizam, doduše proteran iz sistema i javnog diskursa, ali prisutan u američkoj fundamentalno hrišćanskoj podsvesti.

To će kulminirati u centralnoj sceni verbalnog boks-meča između Marcusa i dekana za nastavu Caudwella (Letts). Scena je doista atipično dugačka i smirena, lišena očekivanog filmskog dinamizma i za reditelja-debitanta prilično hrabra. Jasno, Logan Lerman (The Perks of Being Wallflower) je obećavajući mladi glumac koji sjajno kanalizira životnu naivnost i intelektualnu izbrušenost, a Tracy Letts, najpoznatiji kao dramski pisac (August: Osage County) se u ovom potencijalnom velikom teatarskom momentu oseća kao svoj na svome. Opet, preciznim kadriranjem, ritmom brzine smene i širine kadrova Schamus pokazuje znanje, viziju i samouverenost. Tako da scena u kojoj dvojica ljudi razgovaraju na površini učtivo, ali sa emocijama koje ključaju ispod površine postaje mesto na kojem publika može spontano aplaudirati.
To, međutim, nije jedina scena boks-meča ove dvojice intelektualaca, jednog mladog i doslednog, drugog konzervativno-konformiranog. Drugi okršaj tiče se časti Olivije Hutton (Gadon), prelepe, intrigantne, misteriozne i psihički načete devojke zbog koje Marcus, prirodno, upada u najveće nevolje. Olivia Hutton je izuzetno snažan lik već u romanu, njen psihološki profil se danas možda čini benignim u vremenima prozaca na recept, ali podsetimo se, u pitanju su rane 50-te na konzervativnom univerzitetu, oralni i manuelni seks nisu predmet muških hvalisavih anegdota nego veliki no-no, razvedeni roditelji nisu normalna pojava nego udar na psihu koji rezultira alkoholizmom, pokušajima samoubistva (na koja se ne gleda tako verzirano kao danas) i tretmanima na psihijatrijskim klinikama daleko od očiju javnosti.

Jasno nam je otkud Marcusu unutarnji konflikti i sumnje, jasno nam je i zašto je Olivia takva kakva je i zašto bi se svaki inteligentni i emotivni, a još neiskvareni mulac u nju zaljubio na svoju štetu i zašto bi je, svesno ili ne, povredio kada bi odstupio pod pritiscima sredine. Sarah Gadot je tumači briljantno, ne promašujući nijedan korak, tako da ona postaje jedan od onih impozantnih filmskih likova kakvi se retko sreću i dugo pamte. Ona nije dramaturška štaka, niti misterija kao nepokretni pokretač, ona sa periferije skače u centar Marcusovog sveta, sveta Rothovog romana i Schamusovog filma.

Jasno je da reditelj izuzetno poštuje pisca i njegovo delo, kao i da materijal izuzetno filmski tumači. Igrarije sa strukturom na veliko osiguravaju izuzetno efektno odloženo dejstvo, dok poigravanje na užem nivou u centralnoj priči u kojoj se umesto hronologijom Schamus vodi emocijama i raspoloženjem, pojačava instantni efekat. Indignation je briljantna ekranizacija i briljantan film o kojem će se još dugo, dugo razmišljati. Apsolutna preporuka.