2016.
režija:
Juan Antonio Bayona
scenario:
Patrick Ness (prema svom romanu)
uloge:
Lewis McDougall, Felicity Jones, Sigourney Weaver, Toby Kebbell, Liam
Neeson (glas), Geraldine Chaplin
Iako
se teško može nazvati osobito originalnim autorom i vizionarom,
Juan Antonio Bayona je izuzetno zanimljiva pojava na evropskoj
filmskoj sceni. Vešt je zanatlija i dovoljno pametan autor da
emulira originalnije od sebe i, kako god okrenemo, nema lošeg filma
u karijeri, iako takođe nema ni remek-dela. Pa opet, njegovi filmovi
redom imaju ono nešto što spaja američki žanrovski pristup i
preglednost i evropsku artističnost. Takođe, Bayona zna da se lepo
proda i A Monster Calls mu je ulaznica za visoke budžete.
U
pitanju je priča o detetu, naprasnom odrastanju, mašti i suočavanju
sa svetom odraslih koji podrazumeva sive zone, bele laži i crne dane
obeležene gubitkom i tugom. Mali Connor (McDougall) u školi
sanjari, pa je na meti nasilnika, ali njegov pravi problem je kod
kuće. Majka (Jones) mu je teško bolesna i jedva sakriva da je na
samrti, odsutni otac (Kebbell) dolazi u posetu iako ne može ništa
rešiti, a i preti mu nastavak života sa strogom bakom (Weaver) sa
kojom se ne slaže. Povrh toga, često sanja jedan te isti san u
kojem ispušta majku nad provalijom na lokalnom groblju.
Da
bi bilo zanimljivije, u san mu dolazi i naslovni monstrum, dendroid
(Neeson), zastrašujuća figura koja će dečaku ispričati tri pri
priče, da bi ovaj zauzvrat ispričao jednu, obavezno istinitu.
Connor ne vidi smisao u “drvetovim” pričama, barem ne u početku.
Iako počinju bajkovito, krajevi su neočekivani i poučni mnogo
dalje od šablona kojima inače štitimo decu od realnosti. Ali dečak
polako počinje da shvata i da se nosi sa neizbežnošću
situacije...
Osim
britanskog folklora, što je i poreklo romana i lokacija za snimanje
filma, u samoj osnovi priče (dendroidi i generalno magična moć
drveća), u filmu se daju iščitati i drugi, čisto filmski uticaji.
Ponovo u miljeu filma o deci, ali ne nužno dečijeg filma nakon vrlo
dobrog debija, natprirodnog horora El orfanato, Bayona se ovde
u suštini poziva na Spielberga, odnosno na njegove dečije filmove,
na “trope” o dobrohotnom monstrumu koji je možda zastrašujuće
pojave, ali čija je mudrost zlata vredna. Ima to svoju računicu,
Bayona se, već sa iskustvom filma katastrofe iza sebe (The
Impossible), sprema da režira novi film iz Jurassic
franšize, ali čisto sumnjam da je ona tu presudna.
Iako
je Bayonina upotreba efekata, kako kompjuterskih, tako i praktičnih,
za svaku pohvalu, najimpresivnije su animirane sekvence iz
monstrumovih priča koje ne deluju ni šablonski ni dečije naivno,
već spajaju mračno, strašno i lepo na unikatan način. Iako se
može postaviti legitimno pitanje zašto celi film onda nije
animiran, odluka da se nivoi priče tako odvoje je ne samo ispravna,
nego i hvale vredna zbog svoje jednostavnosti. U suštini, i to
okretanje svetu mašte u teškim životnim okolnostima je svojevrsni
“trope”, ali se Bayona ovde poziva na Del Torrov Pan’s
Labyrinth, vešto ga citirajući i kroz priču i kroz estetiku.
Kao
dečiji film plemenite namere i koliko se da pažljive izvedbe, A
Monster Calls bi morao da se nađe u lektiri starijih osnovaca
koji se polako spremaju za svet odraslih. Zapravo, malo je takvih
filmova koji razumeju svoju ciljnu grupu i ne gađaju je sa
šablonskim parolama. Takođe, i odrasli bi mogli naći ponešto u
filmu, makar poneki pedagoški trik za tu zapletenu prelaznu fazu
između malog deteta i malog čoveka. Opet, nema tu govora o
savršenom filmu, ograničenja koja se nameću samim žanrom su ipak
prejaka. Paradigmatično za Bayonu, opet je uspeo da u okvirima ubaci
ponešto svojih detalja, a da okvir ne pomeri ili čak ni ne ispita.
Napravio je, dakle, dobar, ne i odličan film.
No comments:
Post a Comment