The Dinner

2017.

scenario i režija: Oren Moverman (prema romanu Hermana Kocha)

uloge: Richard Gere, Steve Coogan, Laura Linney, Rebecca Hall, Chloe Sevigny, Charlie Plummer

Gledati ljude kako se svađaju u fikciji je zanimljivo, čak i kad je razlog prilično banalan. Postavka je skoro nemoguća za zeznuti. Bilo da se radi o ljudima koji se upoznaju usled incidenta, pa u svađama menjaju strane (Carnage), bilo da se radi o familiji sa duboko zakopanim tajnama koje izbijaju na površinu jer naprosto moraju (Festen). U “svađalačkoj” literaturi visoku popularnost uživa roman Het diner holandskog pisca Hermana Kocha koji je preveden na preko 20 jezika i postao internacionalni hit, te doživeo dve ekranizacije, holandsku (2013) i italijansku (2016). Treća, američka i visokoprofilna, upravo je imala premijeru u Berlinu.

Oren Moverman je svakako scenarista i reditelj na kojeg se računa u Hollywoodu i u indie svetu. Iza sebe već ima nominaciju za Oscara za originalni scenario za (po)ratnu dramu The Messenger (2009) o mladim vojnicima koji javljaju vesti rodbini poginulih, koju je i sam režirao, zapažene autorske projekte The Rampart (2011) i Time Out of Mind (2014) u kojem je ponovno aktivirao karijeru Richarda Gerea kroz atipičnu i totalnu deglamurizaciju, te nekoliko scenarija za naslove koji su privukli pažnju publike i kritike poput biografskih filmova na muzičke teme Love & Mercy (2015) i I’m Not There (2007). Sa njegovom potpunom autorskom kontrolom i zvezdanom, a opet intrigantnom glumačkom postavom, čini se da svađa uz večeru po motivima globalne uspešnice ne može poći po zlu. Ali...

Radi se tu o dvojici braće, bivšem profesoru istorije Paulu (Coogan) i političaru u strelovitom usponu i vodećem kandidatu na izborima za guvernera Stanu (Gere) koji se, skupa sa ženama Claire (Linney) i Katelyn (Hall) nalaze u ekskluzivnom restoranu na večeri da bi raspravili jedan događaj iz prošlosti koji se tiče njihove dece. Odnos među braćom nikada nije bio idiličan, Paul nije samo zavidan, nego ima i istoriju bolesti i nijedan ni drugi ne žive u naročito skladnim brakovima, Stan zato što je skot, a Paul zato što je šonjav. Naravno, kako večera odmiče i kako se otkrivaju incidenti iz prošlosti, a onaj koji je i razlog okupljanja polako dobija pozadinu, situacija je sve zagrejanija i na rubu pucanja.

U teoriji, ali ne i u praksi. Razloga za to je gomila. Prvi i osnovni je to da Moverman, začuđujuće, ne uspeva da uspostavi konzistentan ton, idući sa polazne tačke ozbiljne porodične drame čas u bizarni i crni humor, čas u raspravu o moralu i moralnosti. To se sve da izdržati dok bizarni momenti ne postanu suviše bizarni, a time i nepotrebni (kao onaj flashback sa memorijalnim centrom iz Gettysburga), a rasprava o moralu ne postane popovanje na temu toga da političar ne može doneti ispravnu odluku koja nije sebična.

Iako to u početku deluje kao smela autorska odluka, ispostavlja se da je drugi problem insistiranje na zadržavanju strukture romana u kojem su poglavlja nazvana prema sledovanjima na bogataškoj večeri i gde se dijalog prekida unutrašnjim monolozima nepouzdanog naratora Paula koji vode u flashback za flashbackom. Iako je inicijalno dobar autorski štos da se incident sa klincima proširuje i stavlja u sve jasniji kontekst, problem je to što se Moverman prečesto vraća na to mesto, pa se efekat gubi umesto da se gradira. Dodatni problem je generalno inflacija flashback momenata u kojima ćemo upoznati i Stanovu bivšu suprugu Barbaru (Sevigny) i sve okolnosti Paulove bolesti i Clairinu prošlost i još koješta što možda detaljnije oslikava pozadine likova, ali za radnju filma nije naročito bitno, pa iste te likove čini previše nalickanima.

Treći i najveći problem koji od The Dinner čini skoro kriminalno gledalačko iskustvo je njegov kraj koji se istovremeno i razvlači i pretrpan je i Moverman uspeva da ga odseče na potpuno arbitrarnom mestu. To naglašava i probleme sa tonom, ali i one sa tempom, pa Moverman ostavlja dojam autora koji nije znao ni šta bi ispričao, ni kako bi to učinio.

Jedna od retkih potpuno neproblematičnih stavki su glumci. Richard Gere svog ljigavog političara igra potpuno profesionalno. Rebecca Hall sjajno kanalizira pasivnu agresivnost. Steve Coogan retko ima takve uloge, sa tolikom dozom neuroze u dramskom registru, ali deluje kao da uživa u svakom momentu. Međutim, prava poslastica je Laura Linney koja prosto proždire svoj tekst igrajući ženu koja sve drži pod kontrolom.

Međutim, dobra gluma i nekoliko inspirativnih štoseva nisu dovoljni da pokriju nedostatak doslednosti kod Movermana kao scenariste i reditelja. The Dinner neopravdano predugo traje i gubi se u detaljima. Šteta, pošto je roman obećavao i emocije i zabavu, ali The Dinner kao hibrid Carnage i Festen jednostavno ne funkcioniše...