2017.
scenario i režija: Oren Moverman (prema romanu
Hermana Kocha)
uloge: Richard Gere, Steve Coogan, Laura Linney,
Rebecca Hall, Chloe Sevigny, Charlie Plummer
Gledati ljude kako se svađaju u fikciji je
zanimljivo, čak i kad je razlog prilično banalan. Postavka je skoro
nemoguća za zeznuti. Bilo da se radi o ljudima koji se upoznaju
usled incidenta, pa u svađama menjaju strane (Carnage),
bilo da se radi o familiji sa duboko zakopanim tajnama koje izbijaju
na površinu jer naprosto moraju (Festen).
U “svađalačkoj” literaturi visoku popularnost uživa roman Het
diner holandskog pisca Hermana Kocha
koji je preveden na preko 20 jezika i postao internacionalni hit, te
doživeo dve ekranizacije, holandsku (2013) i italijansku (2016).
Treća, američka i visokoprofilna, upravo je imala premijeru u
Berlinu.
Oren Moverman je svakako scenarista i reditelj na
kojeg se računa u Hollywoodu i u indie svetu. Iza sebe već ima
nominaciju za Oscara za originalni scenario za (po)ratnu dramu The
Messenger (2009) o mladim vojnicima
koji javljaju vesti rodbini poginulih, koju je i sam režirao,
zapažene autorske projekte The Rampart
(2011) i Time Out of Mind
(2014) u kojem je ponovno aktivirao karijeru Richarda Gerea kroz
atipičnu i totalnu deglamurizaciju, te nekoliko scenarija za naslove
koji su privukli pažnju publike i kritike poput biografskih filmova
na muzičke teme Love & Mercy
(2015) i I’m Not There
(2007). Sa njegovom potpunom autorskom kontrolom i zvezdanom, a opet
intrigantnom glumačkom postavom, čini se da svađa uz večeru po
motivima globalne uspešnice ne može poći po zlu. Ali...
Radi se tu o dvojici braće, bivšem profesoru
istorije Paulu (Coogan) i političaru u strelovitom usponu i vodećem
kandidatu na izborima za guvernera Stanu (Gere) koji se, skupa sa
ženama Claire (Linney) i Katelyn (Hall) nalaze u ekskluzivnom
restoranu na večeri da bi raspravili jedan događaj iz prošlosti
koji se tiče njihove dece. Odnos među braćom nikada nije bio
idiličan, Paul nije samo zavidan, nego ima i istoriju bolesti i
nijedan ni drugi ne žive u naročito skladnim brakovima, Stan zato
što je skot, a Paul zato što je šonjav. Naravno, kako večera
odmiče i kako se otkrivaju incidenti iz prošlosti, a onaj koji je i
razlog okupljanja polako dobija pozadinu, situacija je sve
zagrejanija i na rubu pucanja.
U teoriji, ali ne i u praksi. Razloga za to je
gomila. Prvi i osnovni je to da Moverman, začuđujuće, ne uspeva da
uspostavi konzistentan ton, idući sa polazne tačke ozbiljne
porodične drame čas u bizarni i crni humor, čas u raspravu o
moralu i moralnosti. To se sve da izdržati dok bizarni momenti ne
postanu suviše bizarni, a time i nepotrebni (kao onaj flashback sa
memorijalnim centrom iz Gettysburga), a rasprava o moralu ne postane
popovanje na temu toga da političar ne može doneti ispravnu odluku
koja nije sebična.
Iako to u početku deluje kao smela autorska
odluka, ispostavlja se da je drugi problem insistiranje na
zadržavanju strukture romana u kojem su poglavlja nazvana prema
sledovanjima na bogataškoj večeri i gde se dijalog prekida
unutrašnjim monolozima nepouzdanog naratora Paula koji vode u
flashback za flashbackom. Iako je inicijalno dobar autorski štos da
se incident sa klincima proširuje i stavlja u sve jasniji kontekst,
problem je to što se Moverman prečesto vraća na to mesto, pa se
efekat gubi umesto da se gradira. Dodatni problem je generalno
inflacija flashback momenata u kojima ćemo upoznati i Stanovu bivšu
suprugu Barbaru (Sevigny) i sve okolnosti Paulove bolesti i Clairinu
prošlost i još koješta što možda detaljnije oslikava pozadine
likova, ali za radnju filma nije naročito bitno, pa iste te likove
čini previše nalickanima.
Treći i najveći problem koji od The
Dinner čini skoro kriminalno
gledalačko iskustvo je njegov kraj koji se istovremeno i razvlači i
pretrpan je i Moverman uspeva da ga odseče na potpuno arbitrarnom
mestu. To naglašava i probleme sa tonom, ali i one sa tempom, pa
Moverman ostavlja dojam autora koji nije znao ni šta bi ispričao,
ni kako bi to učinio.
Jedna od retkih potpuno neproblematičnih stavki
su glumci. Richard Gere svog ljigavog političara igra potpuno
profesionalno. Rebecca Hall sjajno kanalizira pasivnu agresivnost.
Steve Coogan retko ima takve uloge, sa tolikom dozom neuroze u
dramskom registru, ali deluje kao da uživa u svakom momentu.
Međutim, prava poslastica je Laura Linney koja prosto proždire svoj
tekst igrajući ženu koja sve drži pod kontrolom.
Međutim, dobra gluma i nekoliko inspirativnih
štoseva nisu dovoljni da pokriju nedostatak doslednosti kod
Movermana kao scenariste i reditelja. The
Dinner neopravdano predugo traje i gubi
se u detaljima. Šteta, pošto je roman obećavao i emocije i zabavu,
ali The Dinner
kao hibrid Carnage
i Festen
jednostavno ne funkcioniše...
No comments:
Post a Comment