20.2.17

Golden Exits

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
scenario i režija: Alex Ross Perry
uloge: Emily Browning, Adam Horovitz, Mary-Louise Parker, Lily Rabe, Jason Schwartzman, Chloe Sevigny, Analeigh Tipton

“Ljudi ne snimaju filmove o običnim ljudima koji zapravo ne rade ništa” - Naomi

U toj rečenici je sažeta filozofija kojom se Alex Ross Perry vodi kroz ceo film Golden Exits. Na stranu upitna istinost te tvrdnje, ona stoji u centru različitih filmskih pokreta od kojih je najsvežiji mumblecore, Perry odatle počinje i odlazi mnogo dalje u ispitivanju običnih života prožetih nesrećom i usamljenošću u ljudskom okruženju.

Opet, Golden Exits nije mumblecore film. Odnosno, nije samo to. Perry je jedan od poštovalaca filmske istorije i dopušta da različita kinematografska nasleđa utiču na njega. On nije ni plagijator ni kompilator, a svaki njegov film je promišljen, originalan i svež. Istina, centralne uticaje na njegove filmove nije teško prepoznati, u Listen Up Philip (2014) je spojio Woodija Allena sa Philipom Rothom i zapravo napravio ekranizaciju romana koji Roth još nije napisao, a Queen of Earth (2015) je bio sjajna varijacija na temu Bergmana. U Golden Exits se kao velika inspiracija provlači francuski filmaš Eric Rohmer čiji su se motivi ukorenili u američkom nezavisnom i umetničkom filmu i čije je tragove moguće naći posvuda, od Allena do Noah Baumbacha.
U pitanju je priča o povezanom krugu ljudi u Brooklynu. Nick (Horovitz) je nesrećni arhivista koji u svom podrumu slaže i preslaguje zaostavštinu pokojnih osoba. Njegov poslednji posao se tiče pokojnog oca njegove žene Alysse (Sevigny), a formalni poslodavac je njena sestra Gwen (Parker). Alyssa još uvek gaji sumnje zbog Nickovog ranijeg neverstva, a Gwen ga otvoreno ne podnosi, dok prema sestri gaji pasivno-agresivni i patronizirajući ton. U toj situaciji, dolazak nove asistentice, studentice iz Australije Naomi (Browning) neće puno ubrzati posao, ali će uzburkati duhove.


 Opet, ni Naomi nije cura bez mozga, pa će Nickove manje ili više diskretne sugestije ignorirati i od njega zapravo učiti arhivarski zanat. Međutim, njena nesreća je što joj je jedini kontakt sa New Yorkom (osim posla kod Nicka) sin majčine prijateljice Buddy (Schwartzman) prema kojem gaji simpatiju od detinjstva, ne sluteći da se i on pretvorio u ogorčenog čoveka. On je, sa druge strane, u braku sa Jess (Tipton), njihovi odnosi su hladni, Buddy sanja o prevari, ali opet pravi izjavu od toga da ne vara ženu. Jess takođe ima sestru Sam (Rabe), depresivnu i podložnu, zaposlenu kod izuzetno neprijatne Gwen, što zatvara krug ljudi koji tlače i pate, govore i ne slušaju, pokušavajući, a ne uspevajući uspostaviti smislenu komunikaciju koja bi im mogla pomoći da prevladaju svoju nesreću.
Alex Ross Perry svoju studiju nesreće slika osebujnim stilom, najčešće izrazito krupnim kadrovima iz statične pozicije. Zajedno sa svojim standardnim direktorom fotografije Seanom Priceom Williamsom, Perry računa na retro-efekat koji je maksimiziran snimanjem na traci od 16 mm. Zrnasta i nefiltrirana slika ipak deluje toplo i organski, što našim likovima i njihovim prostorima daje određenu ljudsku dimenziju. Atmosfera nesreće i napetosti je diktirana muzikom koju takođe potpisuje Perryjev stalni kompozitor Keegan DeWitt. Ono što počinje kao slobodni jazz ubrzo ide prema orkestraciji i “droneu” u kojem prvo dominiraju gudači, pa onda i klavir, efektivno dižući tenziju prema kraju.

Ono što zaslužuje posebnu pohvalu je izbor glumaca i rad sa njima. Skačući u dubine tuge i nesigurnosti, Chloe Sevigny dugo vremena nije imala bolje ostvarenje. Slično važi i za Mary-Louise Parker koja ima nimalo lak zadatak da odigra ženu koju je nemoguće voleti i koja namerno gura ceo svet od sebe. Emily Browning i Adam Horovitz nisu samo varijacija na temu naivne devojke i pohotnog starca, već deluju kao stvarni ljudi. Uopšte, nezahvalno je pisati i igrati ljude o kojima je teško reći bilo šta pozitivno ili čak zanimljivo, ali glumci uz Perryjevo sigurno vođenje uspevaju da ih prikažu tako da nam čak proradi empatija.

 Tu dolazimo do punog značenja citata s početka teksta, onog o običnim ljudima koji ne rade ništa naročito osim što egzistiraju. Perry je najavio svoju nameru i sproveo je u delo, uspevajući da napravi film koji te ljude tretira sa elementarnim dostojanstvom. Nisam siguran hoće li i kada šira publika van filmskih festivala otkriti njegov rad, ali reč je ne samo o zanimljivom, već i o zrelom i izgrađenom autoru čiji je svaki film vredan pažnje. Golden Exits tu nije nikakav izuzetak i valja se nadati da će se na svetskoj festivalskoj turneji zaustaviti i blizu nas.