kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Sebastian Lelio
scenario: Sebastian Lelio, Gonzalo Maza
uloge: Daniela Vega, Francisco Reyes, Aline Küppenheim, Amparo
Noguera, Alejandro Goic, Antonia Zegers
Može se reći da Marina (Vega) živi ugodnim životom. Dnevnu rutinu
konobarskog posla razbija pevanjem u noćnom klubu, a njen nešto
stariji i izuzetno bogati, sveže razvedeni verenik Orlando (Reyes)
joj pruža emotivnu i materijalnu sigurnost. Vidimo ih kako slave
godišnjicu i kako se Orlando stresira oko toga gde je zaturio
vaučere za zajedničko putovanje. Marinina sreća se menja kad
Orlandu preko noći pozli. Iako ga Marina hitno vozi u bolnicu, nema
mu spasa. Ispostavlja se da Marina nije ostala samo bez svoje velike
ljubavi i finansijske sigurnosti, već je postala predmetom istrage i
uplitanja u najintimnije aspekte života, a Orlandova familija jedva
čeka da joj oduzme sve što su njih dvoje delili i zabranjuju joj
dolazak na sahranu.
Marina je, naime, transrodna osoba i kao takva je suočena sa
predrasudama na svakom koraku. Orlandova familija ne shvata kako je
“normalan”, oženjen muškarac i otac dvoje dece preko noći
postao frik zaljubljen u “himeru”, kako je oni zovu. Orlandov
lekar “sabira dva i dva” tako što njegove modrice usled pada
dovodi u vezu sa njenom seksualnom orijentacijom i društvenim
statusom. Čak je i policajka koja pokazuje dozu saosećanja
podvrgava ponižavajućem pregledu jer takva su pravila.
Transrodne osobe su navikle na nasilje i Marina je svesna da je njena
veza sa Orlandom nalikovala bajci. Nju, međutim, najviše pogađaju
dve stvari. Prvo, želi priznanje da je normalna osoba od krvi i mesa
kao i svaka druga i da stoga uživa jednaka prava. Iz toga sledi i to
da ona traži da joj se prizna belodana činjenica da je ona volela
svog verenika, da ga nije zavodila, prisiljavala ili šta sve ne, već
da su njih dvoje bili u odnosima svojom voljom, kao dvoje odraslih i
slobodnih ljudi.
Pre četiri godine, Sebastian Lelio se pojavio u Berlinu sa
ultimativnom feminističkom dramom o ženskoj slobodi i pravu na nju,
Gloria, koja je svojoj glavnoj glumici donela Srebrnog Medveda. Lelio
ni pre toga nije bio nepoznat na festivalskom ciklusu, njegovi
filmovi su igrali u Cannesu, San Sebastianu, Locarnu, Torontu i
osvajali poneku nagradu na manjim festivalima. Ma koliko njegova
rana, prilično mračna faza bila snažna, ipak mu je Gloria sa
svojom nedogađajnošću iz koje se pojavljuje gomila bitnih detalja
i posvećenošću temi žene i njenog života donela najveću slavu i
globalnu arthouse distribuciju.
Čini se da sa Una mujer fantastica Lelio pokušava da podigne uloge.
Kao i u Gloriji, i ovde su izuzetno bitni detalji iz svakodnevnog
života, klasne razlike, sitna zadovoljstva i opsesije (recimo ona sa
Orlandovim zaboravljenim ključem koja otvara neobičan, iako ne
sasvim uspeli hitchcockovski pod-zaplet). Kao i u slučaju Glorije, i
Marinine želje su sasvim normalne, ali ih društvo smatra u najmanju
ruku ekscentričnim. Gloria se se borila za slobodu da živi kako
hoće sa svojih 60-ak godina i da nikome ne polaže račune za to,
Marina se bori da prvo bude priznata kao ljudsko biće, onda i kao
žena.
Ali izgleda da podizanje uloga ovde nije urodilo plodom. Glorijina
priča je profitirala od svakodnevnosti i gotovo nevidljivog luka, sa
Marininom to nije slučaj. Lelio sa jedne strane pokušava da naglasi
njenu normalnost kroz svakodnevnost, ali ipak ima potrebe dati i
jaku, nimalo suptilnu izjavu, što film svodi na nivo tipičnog
festivalskog aktivističkog filma za podizanje svesti.
Lelio čak odustaje od svoje potpisne diskrecije u dva ključna
momenta i poseže za “on the nose” simbolikom. Prvi je izbor
pesme koju Marina peva sama u autu sećajući se Orlanda (čiji se
duh takođe pojavljuje na ključnim mestima kao svojevrsni vodič).
Druga je jedna kasnija scena sa ogledalom strateški postavljenim
preko genitalija u kojem gledamo odraz Marininog lika. Jasno nam je
šta nam Lelio želi reći u oba slučaja, šta uostalom govori kroz
ceo film, tako da ovo deluje kao “nabijanje”.
Ono što se, međutim, može ispostaviti kao jača strana filma je
apsolutno sjajna, vrlo osećajna uloga Daniele Vege. Lelio je imao
hrabrosti da za glavnu ulogu zaista izabere transrodnu osobu, bez
ikakvog ranijeg glumačkog iskustva, a Vega se smatra favoritom za
nagrade na festivalskom ciklusu od Berlina nadalje. Nju možemo bez
problema kupiti kao fantastičnu ženu, iako Una mujer fantastica
teško možemo smatrati fantastičnim filmom.
No comments:
Post a Comment