Touched with Fire

2015.

scenario i režija: Paul Dalio

uloge: Katie Holmes, Luke Kirby, Griffin Dunne, Christine Lahti, Bruce Altman, Kay Jamison, Paul Dalio

Po teoriji kliničke psihologinje Kay Jamison, bipolarni poremećaj ličnosti (ranije poznat kao manična depresija) neraskidivo je povezan sa pojačanom emotivnošću i kreativnošću, pa čak i sa umetničkim darom. Nije to bez ikakvog pokrića kada sastavimo listu potencijalnih maničnih depresivaca među pesnicima, slikarima, kompozitorima i inim autorima, ali teorija se može oboriti na osnovu toga što je gospođa Jamison i sama osoba sa bipolarnim poremećajem ličnosti, pa se može smatrati pristrasnom.

Bipolaran i pristrasan je i filmaš Paul Dalio i očito pod uticajem teorije gospođe Jamison, kao uostalom i njegov dugometražni prvenac Touched with Fire. Međutim, svakako mu se mora priznati da je iskren i otvoren i da, uprkos sentimentalnosti za svoje dvoje protagonista – ljubavni par bipolaraca, visine manije i dubine depresije portretira kao neko ko vrlo dobro zna šta je to, kako se ta spirala pokreće i šta sa sobom donosi. Ne samo da je sebi namenio simpatičnu, ali svejedno tužnu cameo ulogu jednog od pacijenata koji bi se menjao sa lekovima kao deca sa sličicama, već je i Kay Jamison dao cameo ulogu same sebe kao svojevrsnog gurua za bipolarni poremećaj.

U velikoj meri se Touched with Fire može čitati kao autobiografija. Daliove sličnosti sa likom Marca (Kirby) su neizbežne: obojica su opčinjeni mesecom i nastupali na freestyle rap događajima pod nadimkom Luna (termin “lunatic” ima slično poreklo), obojica su pisali poeziju i obojica su se povlačili po institucijama, uzimali lekove i prekidali s njima. Dalio tvrdi da je i lik Carle (Holmes), Marcove ljubavi koju upoznaje u bolnici i sa kojom upada u zajedničke manije i u vezu, baziran na stvarnoj osobi sa sličnom pozadinom. U principu mu možemo verovati, zašto bi nas lagao.

Dalio je i dovoljno bistar i kreativan reditelj da filmom pokušava emulirati bipolarni pogled na svet sa kamerom u stalnom pokretu, čestim promenama rakursa i živim bojama koje simboliziraju emocije pojačane do maksimuma. Iako će ponekad preterati sa simbolikom, jasno je da autor zna o čemu govori i šta želi postići, a i kanadski glumac Luke Kirby se pokazao kao pun pogodak za autorovog dvojnika. Možda ne na nivou ostvarenja Bradleya Coopera u Silver Linings Playbook, ali svejedno. Kirby sasvim solidno upotrebljava i galeriju prilično poznatih, a opet pomalo skrajnutih i zaboravljenih glumaca u epizodnim ulogama roditelja našeg para.

Problem je u Katie Holmes koja je zbog producentskog “credita” bila neizbežna u podeli. Da stvar bude čudnija, ona ovde čak i nije partikularno loša, usuđujem se reći da joj je ovo možda i najbolja uloga u kasnijoj fazi karijere. Nije ni da se ne trudi, ali ona je jednostavno slabašna glumica koja će verovatno biti upamćena samo kao bivša žena Toma Cruisea i čija svaka uloga liči na onu koja ju je izbacila na površinu, Joy iz Dawson’s Creek. Jednostavno, ne “kupujemo” je kao bipolarnu odraslu osobu, ne verujemo njenim manijama i depresijama, više deluje kao neodrasla klinka koja piše lošu poeziju i fantazira, jer svi smo mi pomalo bipolarni.