23.2.17

Werewolf

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Ashley McKenzie
uloge: Andrew Gillis, Bhreagh MacNeil

Blaise i Nessa su narkomani na metadonskoj terapiji negde u Kanadi. Žive u napuštenoj prikolici na obodu šume kraj malog, suburbanog gradića daleko od bilo kakvog većeg urbanog centra. Pred svaku dozu kriziraju, moraju na redovne kontrole i sve što već ide. Nije im lako, para nemaju, vrata su im zatvorena. A posao zvuči kao vic.

Zato oni imaju štos da kradu benzin iz parkiranih automobila i da ga koriste za svoju kosilicu. Na taj način nude usluge meštanima. Dobiće neku lovu ako nešto pokose, ponekad čak i neku siću da ne pokose, nego da se samo maknu. Ali stare raspale kosilice imaju taj grozan običaj da se kvare, pa ostaju bez opcija.

Znamo kakvi su narkomani i na šta su spremni, oni su po filmovima uglavnom strašilo za takozvani pošten svet. Druga krajnost je svojevrsni narkomanski i narkofanski stilizirani snobizam koji mi je, moram priznati, zabavniji. Retko kad su predstavljeni realno, kao ljudska bića u problemima koja mogu biti čak i simpatična. Međutim, štos sa filmom Werewolf debitantkinje Ashley McKenzie je potpuno novi: oni su ovde ne samo produkt, nego pre svega deo, možda najupadljiviji deo, ukupnog pejzaža: depresivnog, propalog, beznadežnog.

Ashley McKenzie dolazi iz jednog takvog mesta, a par koji reketira građane svojom kosilicom je deo lokalnih priča. Ali Werewolf nije pokušaj dokumentacije ili rekonstrukcije, koliko jedna reimaginacija. Šta bi oni radili, kako bi se ponašali? Takođe, droga (ili skidanje kao najteži deo) ih ne definira, mnogo veći problem od toga su njihovi očajni međusobni odnosi, činjenica da su potpuno različite ličnosti i u Nessinom slučaju, jedna potpuno drugačija ovisnost: ona o nekoj, najčešće potpuno pogrešnoj osobi.

Autorica pokušava da paralelno sa tim toksičnim odnosom oslika svoju okolinu i u tome delimično uspeva. Njih dvoje su takvi sa dobrim razlogom: Blaise je nervozan i nadrkan na sistem, Nessa mu je podložna iako bi za nju bilo bolje da ode negde drugde prosto zato što nema alternativu. Oni su ljudi bez prave šanse, ali svejedno nisu simpatičan prizor.

Werewolf je mali film sa uglavnom neprofesionalnom postavom sačinjenom od autoričinih prijatelja i poznanika. Proces pripreme je, prema njenoj izjavi, trajao godinama. Ona je razvijala scenario, ali je u toku relativno kratkog snimanja polazila za improvizacijom. Ono oko čega se može voditi debata je fotografija, izuzetno asocijativna, ali kojom dominiraju čudni fokusi i još čudniji rakursi koji ponekad akcentiraju detalje koje možda ne bi trebalo. Za svaku pohvalu je zvučna shema sačinjena od zvukova iz okruženja u koju se muzika uključuje tek prema kraju.

Daleko od toga da je Werewolf savršen film. Nije čak ni naročito dobar, a za svojih 80 minuta trajanja neretko postaje naporan i frustrirajući. Ali imajmo u vidu njegov opseg, njegov budžet, mladost i neiskustvo njegove autorice i njenih saradnika. Dobra vest je da svi oni pokazuju prilično potencijala i da nisu zalutali u svet filma, premda moraju još toga da probaju i da nauče.