Patriots Day

2016.

režija: Peter Berg

scenario: Peter Berg, Matt Cook, Joshua Zetumer

uloge: Mark Wahlberg, John Goodman, Kevin Bacon, J.K. Simmons, Jimmy O. Yang, Michelle Monaghan, Themo Melikidze, Alex Wolff, Melissa Benoist

Ne znam jeste li primetili trend da se skratilo vreme između nekog događaja, najčešće tragedije, i filma po tom istom istinitom događaju, vrlo često patriotski nadahnutog. Sam Peter Berg je uradio tri takva filma, sva tri sa Markom Wahlbergom u glavnoj ulozi, uzastopce, od patriotskog guslanja sa spoilerom u naslovu, Lone Survivor, preko Deepwater Horizon do Patriots Day. Poslednja dva su iz prošle godine. Kao i Eastwoodov Sully i 13 Hours: The Secret Soldiers of Benghazi Michaela Baya.

Jasno, život nam se ubrzao, pa smo kondicionirani da informacije procesiramo na taj način, a ne smemo ni odbaciti logiku filmskih studija da što efikasnije profitiraju na našim osećanjima, ma koliko nam ona delovala lešinarski. Međutim, skraćivanjem vremena za refleksiju sužava se i prostor za filmsku obradu takvih događaja koja varira od manje ili više otvorene propagande onoga što bi trebalo biti naše mišljenje ili sentiment do relativno šture faktografije i hronike bez nekog šireg, a kamo li kompletnog socijalno-političkog konteksta u kojem se takve stvari događaju.

  Patriots Day, film naslovljen po prazniku u slavu početka Rata za nezavisnost koji se u Bostonu obeležava, između ostalih stvari, i čuvenim maratonom, igra na obe ove karte i u tome zna biti vrlo efektan i efikasan često na inovativne načine. Kroz istinitu priču nas vodi jedini fiktivni lik, policajac Tomy Saunders (Wahlberg), zapravo kompozit više bostonskih policajaca, što nam omogućava kakvu-takvu identifikaciju, a autorima smanjuje brigu oko inflacije zapravo potrošnih likova. Druga dobra rediteljska odluka je mešanje igranog materijala sa dokumentarnim, snimljenim kamerama na ulici. Ti snimci su dobro umontirani, pa nam je jasno da se Berg potrudio da pronađe prave glumce, promeni im lični opis i uputi ih kako treba.

S tim u vezi, njegova potpisna koda na kraju sačinjena od fotografija, snimaka i izjava stvarnih aktera više ne služi toliko za kurčenje, pa je i malo nepotrebna u naglašavanju očitih emocija. Činjenica stoji da je bombaški napad na bostonski maraton medijski dobro propraćen događaj, da nije teško izvući podatke o počiniocima, kao i sentimente preživelih i neposrednih svedoka tog događaja, pa nam na tom planu Berg ne nudi ništa novo. Takođe, doku-drama koja pokušava da priču sagleda iz što je moguće više uglova je pristup koji ovde solidno radi svoj posao, što se jedino prekida akcijom i eksplozijama koje reditelj jednostavno voli da radi, pa neka mu. Čak i kad su preterane, to je na onaj filmski način.

Berg se, međutim, iskazao u uvođenju likova u priču. Znamo da su neki neizbežni, poput dvojice čečenske braće, narcisoidnog fanatika Tamerlana (Melikidze) i manično-depresivnog Džohara Carnaeva (Wolff) i Tamerlanove intrigantne žene, preobraćenice u Islam Catherine (Benoist), te aktera na drugoj strani, policijskog komesara (Goodman) i FBI agenta koji vodi istragu (Bacon). Ali naročito je zgodan štos da su neki likovi sa nama od samog početka, kao recimo kineski imigrant (Yang) ili šerif iz obližnjeg gradića (Simmons), a da sa samim maratonom nisu imali veze, nego tek kasnije ulaze u priču. Time se stvara napetost i kasniji “aha efekat” kada otkrijemo njihovo mesto u poznatoj priči.

Naravno, taj štos ima svoje naličje u smislu toga da likovi kada “završe svoj posao”, a on je vrlo često herojski, patriotski ili makar odgovoran, jednostavno nestanu iz daljeg toka filma i ne vidimo ih do rekapitulacije. Glumci ih sa svoje strane igraju solidno, ne i impozantno jer za to nemaju dovoljno prostora, već se vode po relativno striktnim napucima koje im Berg daje na osnovu stvarnih ličnosti i događaja.

Uz povremenu sentimentalnost i igranje na kartu emocija, najveći problem ovog inače solidnog filma je upravo nedostatak konteksta. Jer kao što znamo dobro iz vesti, taj teroristički napad je imao svoju psihološku, religijsko-fanatičnu, ali i političku pozadinu, te je sastavni deo konteksta post-WTC Amerike i savremene digitalne anarhije koja svojim delovanjem stvara šum i radikalizira podložne elemente. Berg tu i tamo pokušava da ubaci poneki svoj komentar, recimo portretirajući braću ili u trenutku kad policija dobije nalog od FBI, a ovi verovatno od Domovinske Sigurnosti, da se osumnjičenima ne čitaju prava prilikom privođenja. To je snažan simbol, naročito u kontekstu Guantanama i uopšte zadržavanja sumnivaca bez podizanja optužnice, i Berg pokušava da ga akcentira, ali u nedostatku vremena kroz to samo protrči.

Patriots Day je solidan film koliko se to može očekivati od nečega što potpisuje relativno plitak autor Bergovog kalibra i većina njegovih problema je plod ishitrenosti produkcije. Prosto, da je film snimljen kasnije, sa većom distancom i bistrijim pogledom, verovatno bi bio i bolji. Istini za volju, izgubio bi na aktuelnosti, ali nije baš uvek ni sve u tome.